Deluje toliko normalno i prirodno da nekoga koga volite najviše na celom svetu, a niste ga videli čitav dan, pitate kako je proveo vreme. Mnogi to posmatraju i kao način da se deca nauče osnovnoj kuturi i lepom ponašanju – pristojno je pitati nekoga koga sretneš kako je i šta radi. Ipak, jeste li primetili da je često odgovor vašeg deteta na ovo pitanje: “Ništa”?
Pa, ako odrasli ljudi ne mogu u trenutku da se sete šta je to novo što im se dešava i što bi trebalo da vam saopšte, kako očekujete to od male dece?
Ono što pre svega treba da znate, jeste da vaše dete, ako je mlađe od pet godina, živi u trenutku. To znači da, kada dođete da ga pokupite iz škole, on uživa baš u tom trenutku kada ponovo ugleda vas, najvažniju osobu u svom životu. Ne kvarite mu radost postavljanjem pitanja: “Kakav je bio tvoj dan?” ili “Šta si radio danas?”, već ga pustite da uživa u tome što je ponovo s vama, a vi učinite isto. Osim što ćete detetu oduzeti taj momenat sreće, verovatno nećete dobiti ono što ste tražili. Vaše dete neće imati spreman odgovor pošto mu je sekund pre nego što ste ga pitali na pameti bilo jedino to koliko je lepo što vas ponovo vidi.
Deca uživaju u trenutku i nisu u stanju da, kad im postavite ovakvo pitanje, odgovore onako kako biste očekivali. Sposobnost da opišu svoj dan u vrtiću i ponove ono što im se tamo dešavalo imaju starija deca.
Osim toga, ako im to pitanje postavljate svakog dana, može im postati odbojno jer će osećati obavezu da daju neki odgovor iako ga u tom trenutku nemaju. Tako stvarate nepotreban pritisak. Ako dete zna da ćete ga, čim dođete u vrtić, odmah pitati šta su danas u radili, postoji i mogućnost da će odgovoriti nešto što možda zna da bi vam se dopalo ili će pomenuti neku aktivnost koje se prvo seti.
Takođe, to vam možda nije palo na pamet, ali deca ne posmatraju svakodnevne aktivnosti kao odrasli. Ono što bi se nama činilo važnim (recimo nova pesmica) njima možda nije vredno pomena. Drugim rečima, koliko god da nama svaka, i najmanja aktivnost koju deca imaju u vrtiću deluje važna, u njihovim malim glavama, to je sasvim drugačije – dan kao i svaki drugi.
Kako da onda, kao roditelji, dođemo do tih dragocenih informacija? Kako da razgovaramo sa svojom decom i saznamo kako su proveli dan, a da to pri tome ne izgleda kao forsiranje i stvaranje pritiska detetu?
Jednostavno – primerom.
Dajte im primer kako bi trebalo da komuniciraju o tome kako su proveli dan. Ovo možete učiniti razgovorom s drugom odraslom osobom ili starijim detetom, dok mlađe dete sluša, ali i u razgovoru s vašim mališanom za koga imate tako mnogo pitanja.
Kada dođete po njega u školu ili u vrtić ne dozvolite sebi da ga zapitkujete. Ni vaspitačicu. Ni druge roditelje. Ne uzimajte ni telefon u ruke. Jednostavno razgovarajte sa svojim detetom. Dok pešačite ili se vozite kući, ispričajte mu kako je prošao vaš dan – šta ste na poslu radili, da li vas je neko naljutio ili posebno obradovao, kako vam se dopao ručak… Posle svake informacije koju date detetu o svom danu, napravite malu pauzu. Možda će želeti nešto da vas pita ili ga možda podsetite na nešto važno što se njemu desilo, pa želi s vama da podeli.
Na ovaj način, pomoći ćete detetu da shvati šta je to zapravo što se dešava u toku njegovog dana, a vredno je priče i pomena. Vremenom, ovim pristupom davanja primera, vaše dete će samo osetiti potrebu da i ono vama kaže kako je provelo svoj dan u vrtiću. Dozvolite mu da sam dođe do toga, da sam razvije osećaj i potrebu da podeli važne informacije s vama. To će vaš razgovor učiniti daleko sadržajnijim i smislenijim, a vi ćete biti nagrađeni i jednim i drugim – i osmehom svog deteta kada vas ugleda na kraju dana i informacijama o tome šta je danas novo naučio u vrtiću.
Preuzeto: srbijadanas.com
