Često se danas pitamo, da li nam je dete hiperaktivno, samo živo ili je u pitanju ozbiljniji problem? Još češće izrazom „hiperaktivan“ negativno opisujemo razigrano ponašanje deteta (koje je najčešće sasvim u redu) bez znanja o tome šta je hiperaktivnost ili šta je ADHD.
Šta je, u stvari, ADHD i kako se manifestuje?
ADHD se definiše kao poremećaj sa deficitom pažnje i hiperaktivnošću (engl. Attention Deficit Hyperactivity Disorder, ADHD). To je neurobihevioralni razvojni poremećaj čija je najupečatljivija karakteristika nemogućnost kontrolisanja sopstvenog ponašanja. Ovo je jedan od najčešće dijagnostikovanih poremećaja u detinjstvu.
Karakterišu ga tri grupe simptoma: hiperaktivnost, impulsivnost i nedostatak pažnje. Ovi simptome su stalno prisutni, nešto što nikada ne prestaje u ponašanju vašeg deteta, bez obzira na situaciju ili sredinu.
Hiperaktivnost i impulsivnost
Ovo nisu nausumični ispadi, povremene nagle promene ponašanja, loš dan ili posledica neispavanosti. Kao simptome ADHAD-a prepoznaju se kao stalan nemir, trčanje, vrpoljenje, preterano pričanje, istrčavanja s odgovorima pre nego je pitano, nemogućnosti čekanja u redu. Drugim rečima, okosnicu ADHD-a čini prisustvo opšteg nemira ili nedostatak inhibicije ponašanja, koji ne odgovara razvojnom nivou deteta, odnosno mnogo je češći i izraženiji nego kod vršnjaka.
Pročitajte – Ovo je najvažniji savet za vaspitanje dece sa ADHD- om.
Kriterijum nepažnje
Dete sa simptomima ADHD-a ne pridaje pažnju detaljima, ne sluša šta mu se govori, ima poteškoće u organizaciji svakodnevnih aktivnosti, gubljenju stvari, nedovršenim zadacima, izbegavanju za dete zahtevnijih zadataka, lošijem pamćenju i zaboravljanju (s obzirom da je pažnja izuzetno bitna za pamćenje).
Dijagnostifikovanje
Stručnjaci se slažu da je ADHD moguće uočiti još u ranom detinjstvu, ali se problem na ovom uzrastu uglavnom zanemaruje. Simptomi se javljaju pre sedme godine, najčešće to bude već pre treće. Pre treće godine, teškoće da se sedi mirno kada se to od njih očekuje, brbljivost, upadanje drugima u reč, sukobi sa decom u vrtiću, “pentranje”po nameštaju se obično pripisuju živahnosti ili lošem vaspitanju.
Bitno je spomenuti da se ovaj poremećaj mora javljati u najmanje dve sredine (npr. školskom okruženju i kod kuće) da bi se mogao dijagnostikovati i da je svakodnevna praksa pokazala da se oni najčešće otkrivaju po polasku u osnovnu školu, odnosno onda kada se dete po prvi put susretne sa školskim obavezama, pravilima i stresom koji iz njih često proizilazi. Uočljivi su po vrpoljenju na stolici, ustajanju, šetanju po učionici i priči na času, a sa druge strane zbog teškoća u učenju.
Kod dečaka je češće prisutna hiperaktivnost i impulsivnost, dok devojčice imaju više teškoća u održavanju pažnje. Zbog toga se teškoće kod devojčica kasnije prepoznaju. Međutim i drugi faktori utiču na učestalost poremećaja.
