Kažu da deca i časovnici ne smeju neprestano da se navijaju, valja ih nekada pustiti i da idu. Ali, šta sa situacijama u kojima deca, nepripremljena za svet oko sebe, ostanu uskraćena čak i za osnove dobrog vaspitanja ili prepuštena sama sebi? U istoriji ljudskog roda, kažu, čovek nije živeo brže i jednostavnije, ali su tehnika i tehnologija tako usavršile ljudska čula, da se čovek i sam ulenjio. Paradoks savremenog doba je da su ljudi sve manje srećni, radosni, slobodni i sposobni, i u vaspitavanju dece, i u snalaženju sa samim sobom. Tehnika, tehnologija i mediji nude čoveku iluziju da lako može da prevaziđe sve životne probleme, zbog čega ljudi sve više žive „pocepani“ između realnosti i virtuelnog, odnosno „kobajagi“ sveta, poručuju psiholozi današnjice. Moderan čovek ima sve manje vremena za porodicu kao zajednicu što je, kažu, osnovni razlog što ne uspeva dovoljno dobro da pomogne svojoj deci kako bi ona mogla da izaberu dobru stranu života. Jer, pravo je pitanje zašto su zamke odrastanja, od kojih su neke i ranije postojale, sada aktuelnije nego ikada?
Stručnjaci tvrde da uzroke, možda, treba tražiti u pojmu roditeljskog autoriteta. Neverovatno je, kažu, da neki od onih oni koji su iz ljubavi ušli u brak i u njemu dobili decu, u jednom trenutku prestaju da budu partneri i postaju rivali. Tako porodica gubi obeležje zajednice, a danas su roditelji, nažalost, sve češće rivali, a ne partneri. Osnovna uloga roditelja je da deci pomognu, da prepoznaju njihove potencijale, ohrabre ih i omoguće da deca te potencijale razviju, pre svega kroz zdrave navika i stavove, odnosno, kroz usvojeni sistem vrednosti, koji će im omogućiti da se opredele za dobru stranu života (jer, stalno im se nudi i ona loša). Takva deca umeće da preuzmu odgovornost za svoje ponašanje.
Na pitanje kako da više vremena sa svojom decom provode roditelji preopterećeni poslom, jer pojedini, u borbi za opstanak na različitim radnim mestima rade i po 16 sati dnevno, klinički psiholog Vlajko Panović odgovara tvrdnjom da je važniji kvalitet, od dužine zajednički provedenog vremena. Jer, kaže: postoje roditelji koji po čitav dan provedu zajedno sa svojom decom, ali – nema efekta:
– Kvalitet odnosa je taj koji određuje sudbinu deteta. Ako tokom odrastanja ohrabrujemo decu da istraju u usvajanju navika i odgovornog ponašanja, dovoljno je da ih pomazimo, pohvalimo, da ih gledamo u oči dok ih slušamo, da bi ona umela da razviju unutrašnju motivaciju. Savremeni čovek je sve izneo napolje. Mediji su uticali da svoju svest okrene ka spoljašnjoj realnosti i da stalno kao nagradu očekuje spektakl, senzaciju, kameru. reflektore i aplauz. Zbog toga smo decu pretvorili u robove. Na početku u njih gledamo kao u božanstva, sve im dajemo i činimo, a onda kreće uslovljavanje. Evo, recimo, primera kako roditelji prave katastrofalne greške. Umesto da puste decu da spontano pojedu obrok, oni ih požuruju i uslovljavaju. Obično im govore: „Srce mamino, pile babino, ako pojedeš malo belog mesa i šargarepe, dobićeš to i to…“ Zapamtite, deca uče po modelu, upijajući sve, kao sunđer. Za svega sedam dana takav roditelj dobiće od deteta odgovor: „Hoću, ako…“ I tu počinje neprestana „igranka“. Našao sam direktnu povezanost u pogledu tih manipulacija sa kasnijom bulimijom, anoreksijom, ili sa drugim poremećajima u ishrani. Takav model ponudili su roditelji, a deca usvojila – pojašnjava Panović.
Njegov savet je da se, u takvim situacijama, vrati dostojanstvo zajedničkoj trpezi, da se porodica okupi za jednim stolom, da se članovi familije pogledaju u oči, da dete iznese problem koji ima ili da ga roditelji, ako je zaslužilo – pohvale.
Omogućiti deci pravilne izbore
U naše živote, smatraju i psiholozi, i sociolozi, treba vratiti spontanost i zajedništvo, koje je moderno doba usput zagubilo. Savremena porodica umnogome se razlikuje od tradicionalne, a i dalje postoje prednosti tradicionalnog koje je potrebno vratiti i oplemeniti.
– Naravno da niko od nas nije za vraćanje civilizacije unazad, niti je to moguće, ali činjenica je da moderna tehničko-tehnološka pomagala, umesto da nam omoguće slobodu izbora, neretko dovode do toga da postajemo njihovi zarobljenici. Tradicionalna porodica imala je ognjište, kao mesto u domu oko kojeg se porodica okupljala svake večeri posle napornog rada u polju, školi. Ognjište je bilo mesto gde su ljudi grejali, a bilo je i najosvetljenije u domu, mesto gde su razmenjivane devne informacije i događaji, deljena uputstva i saveti, kritikovani neposlušni. Danas takvo mesto nemamo ni u metaforičkom, simboličkom obliku: svako u svojoj sobi ima televizor, kompjuter, mobilni telefon, ognjište smo zamenili samoizolacijom – opominje Panović.
Neverovatan je podatak da decu u Srbiji danas podiže nešto manje od 40 procenata samohranih majki, što ukazuje na poremećenu strukturu porodice i na krizu očinske uloge. U takvim disfunkcionalnim porodicama ometa se osnovno – usvajanje radnih navika koje su vrlo bitne za postizanje samopoštovanja, ali i odgovornog ponašanja jednog deteta. U Ustavu Srbije precizira se da je porodica dužna da zaštiti razvoj, ne samo fizički, već i da omogući pravilan emoscionalni i duhovni razvoj deteta. Neki zakoni u koliziji su sa Ustavom, zato što roditelje onemogućavaju da zavire u karton svog deteta posle 15-te godine.
Vlajko Panović kao poseban problem navodi to što se deca odgajaju kao božanstva, što onemogućava njihovu pripremu za realan svet, a povećava agresivne odgovore:
– Često porodica, nekompletna zbog odsustva oca uslovljava neravnomernu raspodelu uloga, ne postoji zajednički organizovano vreme, bar ne u onoj meri koja je potrebna da roditelji deci prenesu svoja iskustva, omoguće pravilne izbore i da ih nauče da se opredele za istinske, proverene vrednosti, koje se odnose na lepotu života, red, rad, toleranciju i strpljenje. Kao da se sve radi da deca ne usvoje ni navike, ni granice, zbog čega nemaju samopouzdanje, ne mogu da usvoje odgovorno ponašanje Zato danas mnogima nedostaje, ne samo odgovornost za datu reč, već i za ponašanje. U savremenoj porodici nema dovoljno razgovora, nema dijaloga. Osnovna formula ljubavi kaže: da bi se ljudi voleli, moraju se poznavati. A da bi se poznavali, ljudi moraju da razgovaraju. A da bi tazgovarali – moraju da imaju vreme i mesto gde će razmenjivati iskustva, pomoći mladima da ono što tokom dana usput „pokupe“ u sebi podvedu pod dobro ili loše. Zbog toga je neophodno da i roditelji dobro razumeju realnost u kojoj odrastvaju njihova deca. Jer, realnost govori da je danas mnogo roditelja koji galame na svoju decu, a psihološki – to je uvek kontraproduktivno. Dva straha sa kojima se čovek rađa su od glasnog, iznenadnog zvuka i od gubitka podloge. Svaki povišeni ton u kući, a danas je takvih, nažalost mnogo više, nego strpljivog i tolerantnog razgovora, kod dece izaziva frustraciju – smatra Panović.
Stručnjaci kažu da je biološki odgovor na frustraciju – zatvaranje. Što god da roditelji više viču, deca ih sve manje čuju. Pored toga, višesatno odsustvo roditelja iz kuće ostavlja deci prostor za razna iskušenja. Malo pažnje se posvećuje dečjem naporu i trudu, a uglavnom se nagrađuje ocena. Uz sve to, nagrađivanje je najčešće materijalno, što stvara spoljašnju, a ne unutrašnju motivaciju. Pohvale i emocionalno nagrađivanje su retki.
– Nemojte kod dece da nagrađujete ocenu! Motivišite ih i nagrađujte trud, marljivost, vrednoću, strpljenje, jer rezultat tada ne može da izostane. Ako nagrađujete trud, to je očekivanje nagrade spolja ili udarca, štapa ili šargarepe. Kada čovek nema orijentaciju, granicu, reper, u sebi će nositi zbunjenost i delovati umrtvljeno. Teorija stresa govori o tome. Prilikom stresa, čovek ima dve mogućnosti: jednu, da se brani, a drugu – da pobegne, dakle, da mobiliše energiju na borbu ili bekstvo. Ako stres traje dugo, onda mi potrošimo svoje fiziološke resurse za adaptaciju, a posledica toga je – nereagovanje, umrtvljenje. Mi se danas nalazimo u takvom stanju umrtvljenosti, jer se nad nama primenjuje prvo pravilo crne propagande – obilje kontradiktornih informacija. Rezultat toga je sluđivanje. Spas je da definišemo sebe, jer je i greška dokaz da smo nešto pokušali – pojašnjava on.
Izgubljena radost
Naročito deca prepuštena iskušenjima mogu postati žrtve medijske ponude, koja im bombarduje čula ekstremnim dražima: zvuk, svetlo, brzo smenjivanje slike, što podiže nivo uzbuđenja, a dekodira se kao lažna prijatnost i potreba za stalnim stimulacijama. Zato često deca, dok igraju video igre, na pozive svojih roditelja odgovaraju sa: „Sad ću!“
– Na roditeljima je da deci pomognu da ne postanu žrtve. Nedovoljno dobro organizovana deca ostaju lenja, ne usvajaju zdrave navike i veštine odnosa sa drugim ljudima kroz neposredni kontakt, već stvaraju lažna, virtuelna prijateljstva sa nekoliko stotina osoba. Takva porodica često neguje vezivanje umesto osamostaljivanja, pa deca postaju lenja i inertna. Jedan od najvećih problema kod nas uskoro će biti organizacija prostora, vremena i motivacije za školu. Danas beležimo i odsustvo radosti, zbog kojeg je potrebna prsihoterapija za motivisanje čoveka da prevaziđe neki sukob. Izgubivši spontanost, izgubili smo radost i zato je važno da se vratimo sebi – poručuje Panović.
Zbog nedovoljno kvalitetnih razgovora, odnosi unutar porodica gube spontanost, postaju formalizovani, a manjak fizičke bliskosti uslovljava i manjak emocionalne razmene, upozoravaju stručnjaci. Zato deca često imaju utisak da ih roditelji ne vole.
– Roditelji često postavljaju stereotipna pitanja kada deca dođu iz škole: „Šta je bilo u školi? Da li je pala neka petica?“ Deca često smatraju da je njihovim roditeljima važna samo škola, zato što ih mama i tata retko pitaju kako se osećaju, šta se dogodilo na putu od škole do kuće. To je zamka koju svaki roditelj mora da prepozna. Važnije je da odnegujemo zdravu ličnost, nego šta će ona postići od obrazovanja. Miran i strpljiv čovek može da stvara i da uživa, a nemiran se bavi svojim nemirima, kroz alkohol, drogu ili promiskuitetno ponašanje. Nemiran čovek ne može da bude ni dobar vaspitač, ni dobar radnik ili učitelj. A civilizacija upravo sve čini da nas stalno drži u stanju uznemirenosti, uzbuđenosti. Deca koja odrastaju u takvim iluzijama, pokleknu kada se nađu u realnom životu, a tada izgubimo i mogućnost da razgovaramo sa njima, kako bismo im pomogli ne samo da shvate i prihvate, već i da naprave promenu u ponašanju – smatra Panović.
Za koga čuvamo ljubav?
On dodaje da prisustvo kompjutera, televizora i mobilnih telefona u spavaćim sobama predstavlja ne samo velike gutače vremena, nego i velike ometače razvoja dece. Jer, oni donose radoznalost sa jedne strane, a sa druge nepredvidivost softverskih kreacija pojedinca čini nemoćnim da upravlja svojim vremenom:
– Veliki broj dece ne rasprema svoju sobu, ne namešta krevet, razbacane su im stvari. Nemaju vremena, niti strpljenja, ne zna se kada odlaze na spavanje, kada ustaju, doručkuju, kada uče. Zbog toga se roditelji dodatno iscrpljuju motivšući ih često na pogrešan način, kroz viku, galamu, pritisak i ucenu. Razumljivo, kao rezultat toga dobijamo bes, inat ili ucenu sa dečje strane. Zato je važno u kući imati mesto koje bismo mogli nazvati moderno ognjište. Razgvarajmo, da bismo mogli da razrešimo sukobe, dileme, nesporazume ili neslaganja, jer oni su razumljivi deo odrastanja. Svako, nažalost, u svojoj sobi četuje, surfuje, porukuje, a život prolazi pored nas. Čovek je nekada organizovao svoje vreme na osnovu planiranja nekih krupnih događaja, a danas ćete često čuti tužan komentar kako vreme ubrzava i da se ljudi ne raduju više ničemu. Nije se vreme ubrzalo, nego smo mi u svoje umove nekritički pustili sve, zbog čega ne možemo da napravimo kritičku distancu. Čak je sveti Sava, u jednoj svojoj molitvi Bogu umeo da zavapi: „Gospode, nauči srce moje da ne luduje za šarenim obmanama ljudi i stvari.“ To je bilo u 13. veku, a zamislite koliko je danas povećano to šarenilo, broj iskušenja. Nisam, verujte, do danas našao nijednu damu koja nema višak garderobe, ni muškarca koji nema višak sportske opreme, ribolovačkog pribora, alata ili nečeg drugog. Šta se to desilo sa ljudima da postaju robovi stvari, plastike, kineskih nekvalitetnih igračaka i svega ostalog? Zašto je čovek uplašen, zašto ne ume da rasporedi svoje vreme? To su duboke filozofske i psihološke teme, a dok ne odgonetnemo sve te odgovore, moramo da razumemo decu koja postaju žrtve bombardovanjem informacija spolja. Remeti im se spontanost mašte, a nju zamenjuje dirigovani svet virtuelnog, koji deca često umeju da pomešaju sa realnim. To je forsirani svet neprirodnog i ružnog koji mi nismo prepoznali. Taj naopaki svet njih čini uznemirenim. Moramo da se bavimo svojom decom, kako bi ona razumela realnost u kojoj odrastaju – poruka je Panovića.
Njegov je stav da roditelji, kupovinom skupih, prestižnih mobilnih telefona svojoj deci, doprinose da se njihova deca identifikuju sa nerealnim svetom koji počinju, ne samo da oponašaju, nego i da veruju u njega. Mediji takođe kontinuirano nude sliku nerealnog života, sa forsiranjem zabave, lakog života, iluzije beskrajnih sloboda i stalnog zadovoljstva.
– Naša deca se podstiču da izlaze kasno noću. Postoji nova nauka, hronobiologija, koja se bavi ritmovima, jer nije svejedno kada jedemo ili spavamo. Ni televizijski program ne poštuje postepenost razvoja dece, već ih gura u svet odraslih. Pubertet počinje već sa 8-9 godina, više je komplikovanih ljubavnih veza, neželjenih trudnoća. Odatle, bez razvijene bliskosti i topline, samo korak su do promiskuiteta, preljube, razvoda, incesta, nasilja, sadizma. Sve to televizije nude, a deca usvajaju. Mediji katapultiraju decu u vizuelni prostor odraslih, stvarajući često ciničnu, od svega umornu, bezvoljnu i senzualno izopačenu decu, kojoj su oduzeti mladalački snovi i čežnja. Ko će decu da zaštiti ako ne mi? – pita Panović.
Psiholozi današnjice beleže novu vrstu zavisnosti, ona koju moderan čovek ispoljava zbog zabrinutosti. Zavisnost od zabrinutosti neguju mnogi ljudi, ispoljavajući je kroz misao: „Šta ako?“ Uplašen čovek sebe projektuje u lošu budućnost, iako svako od nas živi samo u sadašnjem vremenu. Vreme je da, i odrasli, i deca budu okrenuti ka razmišljanju o lepom, ka negovanju direktnih razgovora sa jasnim porukama slobodnog izražavanja osećanja, ali i doslednosti u ponašanju roditelja. Vredi zapamtiti da deca oponašaju naše ponašanje, a ne naše reči. Ako sanjate o ljubavi prema celom svetu, a ne podnosite ni najbliže, zapitajte se – za koga onda čuvamo ljubav?
Preuzeto: Mojpedijatar.co.rs
