Danas postoje dve suprotstavljene struje u nutricionizmu: jedna preporučuje da smanjimo unos masti, a druga da izbacimo sve šećere. Dva engleska lekara odlučila su da lično isprobaju šta je istina. Jedan se odrekao šećera, drugi masti. Evo kakva su bila njihova iskustva…
Veoma zanimljiv eksperiment kojim su pokušali da utvrde koja od dve nutricionističke struje ima pravo – zagovornici masti ili zagovornici ugljenih hidrata – izvela su dva Engleza, obojica medicinske struke – Kris i Aleksandar van Tuliken. Eksperiment je obavljen kao deo emisije BBC-ja posvećene tematici ishrane. Ono što ovaj eksperiment čini još interesantnijim, svakako je činjenica da su Kris i Aleksandar braća, i to jednojajčani blizanci. Štaviše, iste su struke i žive na veoma sličan način.
Priča je počela kada su Kris i Aleksandar stekli lekarske diplome, pre 11 godina. Obojica vole da jedu, ali se Kris znatno više ugojio od Aleksandra, tokom svog boravka u SAD. Obično se smatra da se gojaznost može objasniti genskim i hormonalnim faktorima, kao i nedostatkom snage volje i samokontrole. Ali, kad su u pitanju dva brata blizanca koja žive na sličan način, od kojih je jedan debeo a drugi mršav – teško je okriviti bilo koji od tih faktora.
I tako, iz praktičnih razloga, ali i profesionalne radoznalosti (kao lekari), braća su odlučila da isprobaju dva preporučena, ali suprotna sistema za mršavljenje: drastično smanjenje količine masti u ishrani, i drastično smanjenje količine ugljenih hidrata u ishrani. Aleksandar je odlučio da iz ishrane gotovo potpuno izostavi ugljene hidrate, a Kris da gotovo potpuno izostavi masti.
Dakle, nije bilo nekog specijalnog ograničavanja vrste i količine hrane, mogli su da jedu koliko god hoće, sa samo jednim ograničenjem: za Aleksandra, to je bilo da gotovo uopšte ne koristi ugljene hidrate, a Kris da izostavi masti (do nivoa 2% od ukupno unetih kalorija).
Zašto su šećeri loši?
Priča o tome zašto su masti loše je već odavno poznata, to je zvaničan stav lekara i nutricionista. Ali, logika koja stoji u osnovi ishrane sa malo ugljenih hidrata za mnoge verovatno predstavlja novost. Zna se da ugljeni hidrati podižu nivo šećera u krvi i podstiče telo da proizvod insulin. Insulin je hormon koji je potreban da se snizi nivo šećera u krvi, ali on ima i jedno drugačije delovanje: to je hormon rasta. On čini da telo konvertuje šećere u mast, a onda te masti onda postaju teško dostupne kao izvor energije. To može dovesti do tzv. metaboličkog sindroma, koji uključuje kombinaciju naslaga sala oko trbuha, povišeni krvni pritisak i povišen nivo holesterola i ostalih masnoća u krvi. A sve to povećava rizik od dijabetesa tip 2, srčanih oboljenja, moždanog udara, raka i drugih ozbiljnih zdravstvenih problema.
Teorija o insulinu – da je povišen insulin, usled konzumacije slatkiša, glavni uzrok zašto se neki ljudi goje – potkopava osnovnu predstavu o gojenju: da se ljudi goje samo ako jedu više kalorija nego što uspeju da ih sagore. Zašto? Zato što su, po teoriji o ishrani sa malo ugljenih hidrata, kalorije koje se dobijaju od ugljenih hidrata gore od kalorija dobijenih od masti. One vas čine debljim i povećavaju verovatnoću da umrete od srčanog napada. Nasuprot ovome, masti – čak i zasićene masti – počinju da budu cenjene, kao superhrana. Neki uvaženi naučnici će vam reći da ako smanjite količinu ugljenih hidrata (i time snizite nivoe insulina), gotovo je nemoguće da se ugojite. Ti naučnici veruju da je smanjenje unosa šećera jedini način da se reši epidemija gojaznosti.
Iskustva blizanaca
Međutim, prema svedočenju obojice blizanaca, obe dijete bile su užasne. Aleksandar je mogao da jede do mile volje meso, ribu, jaja i sir. Ali, kako sam kaže, uklanjanje šećera iz ishrane uklonilo je i svu radost iz njegovih obroka. A uklanjanje voća i povrća – svo ono sadrži šećere – dovelo ga je do zatvora. Aleksandar svedoči da je istina se na toj ishrani nikad nije osećao gladan, i za mesec dana smršao je čitavih 6 kilograma, ali se zato osećao usporeno i umorno, a dah mu je imao veoma neprijatan miris.
Sa druge strane, ni Kris, koji je jeo samo šećere, iako je i on na kraju smršao 2 kilograma, nije se osećao mnogo bolje, mada iz drugih razloga. Jedući hranu bez masti, nikako nije mogao da se zasiti, pa je stalno grickao nešto. I kako sam kaže, hrana bez masti (npr. pasta bez maslinovog ulja) je naprosto grozna.
Zaključak eksperimenta
Najinteresantniji je, međutim, zaključak do kojeg su braća-zamorčići došli. Po njihovom mišljenju, problem je u tome što su postavili pogrešno pitanje. Ne radi se o tome šta je gore – mast ili šećer – već o tome koje su namirnice zaista ono što čini većinu nas gojaznim i zašto…?
Da bi to verifikovao, po završetku ovog eksperimenta dr Aleksandar Tuliken se podvrgao jednom drugom testiranju. To je skeniranje oka, koje otkriva dopamin, neurotransmiter koji aktivira centre za “nagradu” u mozgu. Oko mu je skenirano dok je jeo masnu, zašećerenu hranu – hranu koja je smesta izazvala je ogroman talas dopamina.
Dakle, po njegovom mišljenju i ličnom iskustvu, šećer sam po sebi nije nešto na šta bismo mogli da se “navučemo”. A ni mast, sama po sebi, nije nešto previše privlačno. Savremena prehrambena industrija to zna i zato nam retko prodaje ove dve stvari odvojeno – ono što izaziva zavisnost je njihova kombinacija. Ono u čemu mi uživamo je kombinacija masti i šećera – čokolada, sladoled, pomfrit. Oni mogu da izazovu zavisnost sličnu zavisnosti od kokaina (to je potvrdilo i nekoliko ranijih neuroloških istraživanja).
Prema tome, ako hoćete da smršate, savetuju braća Tuliken, biće vam to mnogo lakše ako budete izbegavali prerađenu hranu načinjenu od masti i šećera. Te namirnice deluju na naš mozak potpuno drugačije od prirodnih namirnica, i svakome je teško da odoli da ih ne pojede previše (na slici u ovom članku je upravo primer takve hrane). A svaka dijeta koja potpuno eliminiše bilo mast, bilo šećer, biće neukusna, teška za pridržavanje, a verovatno i loša po vaše zdravlje.
KOMENTAR dr Andreasa Enfelda
Naravno, ovaj eksperiment nije mogao da prođe bez komentara poznatog švedskog lekara dr Enfelda, jednog od najvatrenijih zagovornika ishrane sa malo šećera a mnogo masti. Po njemu, ovaj eksperiment nema naučnu vrednost, iz dva razloga. Najpre, na pogrešan način je mereno i zaključivano o nekoliko ključnih parametara (nivo šećera u krvi, količina mišićne mase, sposobnost razmišljanja). Drugo, eksperiment je trajao samo mesec dana, a da bi ishrana sa malo šećera a mnogo masti dala rezultate, potrebno je mnogo više da se organizam prilagodi sagorevenju masti. Neugodne nuspojave (slabije razmišljanje, usporenost, tromost, donekle povišen šećer našte srce) o kojima je izvestio dr Aleksandar, koji se držao visokomasne hrane, po dr Enfeldu, uvek se dešavaju na početku dijete sa malo šećera a mnogo masti, ali kasnije nestaju, što je potvrđeno iskustvima mnogih koji su na ovom režimu ishrane ostali duže vreme.
KOMENTAR REDAKCIJE:
Po našem mišljenju, “eksperiment” koji su izvela braća Tuliken je pre zanimljiva i provokativna priča koja bi mogla da podstakne ljude da bolje razmisle o ovoj temi, a naučnike da je bolje prouče, nego što ima naučnu vrednost. Pre svega, tu je bilo samo dva učesnika, a na osnovu primera dva čoveka se ništa ne može generalizovati. Drugo, eksperiment je trajao prekratko, samo mesec dana, dok nutricionisti i lekari uglavnom smatraju da je potrebno minimum 40 dana da bi bilo koja promena ishrane (dijeta) dala iole stabilnije rezultate. Treće, koliko je nama poznato, ishrana sa mnogo masti a malo šećera ne isključuje povrće (pa čak ni neko voće koje sadrži malo šećera, npr. borovnice i sl), tako da su određeni problemi koje je imao dr Aleksandar, koji se hranio visokomasnom hranom, direktna posledica tog propusta u ishrani. (Na primer, problemi sa zatvorom posledica su toga što je pogrešno shvatio princip visokomasne ishrane sa malo šećera. Svako će imati problema sa radom creva ako jede samo meso, jaja i sir, a izbaci povrće, kao što je to on uradio.)
I četvrto, što je verovatno i najvažnije, a što se po pravilu u raspravama između pristalica masti i pristalica ugljenih hidrata previđe je sledeće. Kada se radi o konkretnoj ishrani, ni pojam “ugljenih hidrata” ni pojam “masti” se ne može generalizovati. Nikako, na primer, ne može biti isto da li ćete svoje dnevne kalorijske potrebe za ugljenim hidratima u dužem periodu zadovoljavati jedući isključivo belo pecivo, ili jedući sveže voće. I jedno i drugo su pretežno “ugljeni hidrati”, ali je ogromna razlika kako deluju na zdravlje. Slično ovome, ne može biti isto da li ćete svoje kalorijske potrebe za mastima na duže staze zadovoljavati jedući slaninu, ili jedući orahe, lešnike, bademe i avokado. I jedno i drugo su pretežno “masti” ali je ogromna razlika kako deluju na zdravlje.
Ipak, smatramo da je konačni zaključak ovog eksperimenta ispravan: ne masti same po sebi, ni šećeri sami po sebi, već prerađena hrana, sa mnogo masti i šećera (i to rafinisanog šećera i loših masti), koja se u razvijenim zemljama (a u poslednje vreme i kod nas) konzumira nemilice – jeste ono što predstavlja pravi problem, i pravu opasnost, zato što stvara naviku i, dokazano, dovodi do gojenja i niza drugih, mnogo ozbiljnijih problema.
Preuzeto: Zdravahrana.com
