Italija je zemlja poznata po opuštenoj tradiciji obedovanja u barovima i restoranima, a da li ste znali da ta tradicija vuče koren još iz antičkih vremena?
Pripadnici rimske elite su često isticali kako mrze rad za platu, među pobornicima ovog stava se nalazio i Ciceron.
Oni koji – čim postanu telesno sposobni – počnu da rade za platu, od strane rimske elite su posmatrani sa jednom vrstom prezira.
Međutim, ono čega su se Rimljani visokog ranga na neki način plašili, su bile uobičajene dnevne aktivnosti prosečnog čoveka. Ako ostavimo po strani gladijatorske igre, koje su bile posebna vrsta adrenalinske zavisnosti širokih masa među svim kategorijama – ili što bi rimski pesnik Juvenal rekao: “Hleba i igara” – svoj prezir su voleli da ističu prema – barovima i krčmama. Da, dobro ste pročitali, barovi su bili jako popularni u svakodnevnom životu prosečnog Rimljanina.
Ostalo je zabeleženo da su mnogi rimski imperatori pokušali da zabrane ovakva sumnjiva mesta, namećući porez i mnogobrojna zakonska ograničenja.
Vladari ranog Rimskog carstva su gajili posebnu mržnju prema svratištima ove vrste. Bar tako pišu i izveštavaju drevni istoričari i hroničari. Tiberije je prema njihovim rečima, da stane na put mračnim krčmama, zabranio prodaju peciva u njima. Međutim, Klaudije koji dolazi na vlast posle Tiberijevog naslednika Kaligule, kako navode ide i korak dalje. On skroz zabranjuje njihov rad.
Vespazijan, koji dolazi na vlast kao poslednji vladar u Godini četiri cara (građanski rat iz 69. godine, nakon Neronovog samoubistva, a između četiri pretendenta na presto), je takođe uvodio zakonska pravila vezana za njihov rad. Međutim, ovakva pravila nisu mogla da urode plodom jer nije bilo načina da se iskontrolišu, pa današnji naučnici pretpostavljaju da je sve bilo u domenu simbolike.
Sa druge strane, ako pogledamo period u kom su zabeleženi ovi događaji, moguće je da su vladari pod pritiskom mnogobrojnih prevrata i nasilnih dešavanja bili prinuđeni makar da pokušaju da iskontrolišu mesta za koja su smatrali da su potencijalno opasna.
Za običnog stanovnika pak, stvari su bile daleko drugačije. Zbog ograničenog životnog prostora, nisu imali velike kuhinje i široke trpezarije, a valjalo je napuniti stomak posle višesatnog teškog rada. Stoga su oni barove i krčme posećivali iz sasvim praktičnih i razumljivih razloga.
Gradovi u Rimskom carstvu su bili puni krčmi i barova, gde su mnogobrojni podanici provodili svoje slobodno vreme. Dokaz za to je naravno, Popeja. Ovo drevno mesto, zauvek konzervirano posle erupcije Vezuva, daleke 79. godine naše ere, pruža nam dokaz za brzu vrstu obedovanja koju su praktikovali Rimljani – termopoliume. Reč je grčkog porekla i znači “vruća prodavnica”, aludirajući na mogućnost pripreme toplog obroka.
Moramo da napomenemo kako cela Pompeja još uvek nije istražena, ali su pretpostavke arheologa da je preko 100 krčmi ovog grada, opsluživalo 12.000 njenih stanovnika i putnika namernika.
Iskopavanja 2018. godine, na uglu Aleje balkona i Aleje Srebrnog venčanja (nazvane po spektakularnoj vili koja je tamo pronađena 1893. godine) su na svetlost dana iznedrila snek bar u komšiluku, ili termopolijum – popularna mesta za radničku klasu. Iako je samo delimično iskopana, začinila je dodatnim detaljima sliku svakodnevnog života.
Arheolozi su tokom mnogobrojnih sezona iskopavanja, našli da se antički barovi, nisu mnogo razlikovali od današnjih. Postojao je mermerni šank sa otvorima gde su se nalazile amfore sa hranom – za one koji žele da ponesu hranu ili jedu sa nogu.
Dok je za one koji se odluče da jedu unutra postojala prostorija sa stolicama i stolovima. U pojedinim krčmama su pronađene čak i police za izlaganje hrane i pića, a imali su i pećnice za pripremu toplih obroka.
Među mnogobrojnim Pompejskim krčmama i barovima otkrivene su i slike iz svakodnevnog života, kao i grafiti.
I dok je elita strepela, šta bi siromasima moglo pasti na pamet dok se “zabavljaju” po krčmama – najgore što se tamo dešavalo su eksplicitne predstave odnosa na slikama i poneka ružna reč džangrizave mušterije, urezana na zidovima Pompeje – kao živi dokaz da se stvari nisu bitno promenile 2.000 godina kasnije.
Izvor: Nacionalna geografija Srbija
