Diznijevi filmovi smatraju se sastavnim delom popularne kulture u poslednjem veku, a milioni (ako ne i milijarde) ljudi videli su barem neki od njihovih filmova.
Avantura je počela na današnji dan, 16. oktobra 1923. godine, kada je Volt Dizni potpisao ugovor za seriju nemih polu-igranih, a polu-animiranih kratkih filmova na temu “Alise u zemlji čuda”.
Animator i preduzetnik
Volter Elijas Dizni rođen je u Čikagu 1901. godine, a zaljubio se u crtanje još u detinjstvu. Sa bratom Rojem osnovao je “Disney Brothers Studio”, u kom je neumorno radio na kompaniji koju danas znamo po njegovom imenu. Još jedan od najznačajnijih ljudi za nastanak kompanije “Dizni” bio je crtač i animator Ab Ajverks, tvorac legendarnog Mikija Mausa.
Iako Dizni nije sam nacrtao Mikija, pozajmio mu je glas i pisao scenarije za njegove prve animirane avanture. Naime, iako je voleo crtanje, Volt je ubrzo shvatio da još više talenta ima za biznis.
“Na posletku je uvideo da njegova najveća veština nje animacija, nego sastavljanje tima, koji može da mu pomogne da realizuje svoje priče i vizije”, objašnjava Luiz Krasnjevic, profesorka antropologije Univerziteta u Pensilvaniji i autorka “Biografije Volta Diznija”.
Dvadesetih i tridesetih godina ta ekipa uključivala je devet glavnih animatora, ili kako ih je Dizni zvao – “Devetorica staraca”.
Volt je sebe okružio izuzetno veštim animatorima, zahtevajući izuzetnost od njih i od svih ostalih zaposlenih, piše Euronews.
“Neću reći da je bio loš za saradnju, ali je zahtevao izuzetnost”, kaže Aron H. Goldberg, autor nekolicine knjiga o Diznijevom biznisu.
Prema Goldbergu, Dizni je bio poznat po tome što je ljude “bacao u vatru” i gurao ih iz zone komfora, kako bi iz njih izvukao maksimum. Na primer, davao je animatorima zadatak da napišu pesmu za film, iako nikada ranije to nisu radili.
“Bilo je vrlo intenzivno, a nije bio lak ni na pohvalama. Ako biste uradili dobar posao, ne mora da znači da biste mogli da čujete: ‘Uradio si dobar posao’. Ali je fraza koju je voleo da koristi bila: ‘To će biti dovoljno'”, objašnjava Goldberg.
Volt Dizni posmatrao je svoju ekipu kao veliku porodicu i s ponosom sebe smatrao očinskom figurom.
Smatrao je da samo nekolicina izuzetnih radnika, poput “Devetorice staraca” treba da imaju privilegije i visoke plate, dok bi ostali morali da se dokazuju da su vredni nečega višeg od minimuma.
Ipak, iznenadio se kada su njegovi radnici 1941. pokrenuli štrajk, smatrajući da je njegova velika “porodica” srećna i na okupu.
Umetnici koji su radili u studiju bili su nezadovoljni, između ostalog, zato što nisu dobijali ni delić ogromnih prihoda koje je generisala “Snežana i sedam patuljaka”, njihov prvi dugometražni animirani film, koji je studio predstavio 1937.
Štrajkači su želeli veće plate i bonuse, budući da su zarađivali i ispod nacionalnog proseka u to vreme. Odbijajući da prizna da je problem u njegovom stilu upravljanja, Volt Dizni dodao je ulje na vatru govorom koji je održao na sastanku sa štrajkačima: “Oduvek sam osećao i uvek ću osećati da ljudi koji su najviše doprineli organizaciji treba da uživaju neke privilegije. Moja prva preporuka velikom broju vas je sledeća: dovedite svoju kuću u red, ne možete ništa postići sedeći i čekajući da vam se sve kaže”.
Ekscentrična ideja o Diznilendu
Nakon što je štrajk okončan stvaranjem sindikata, studio se vratio uobičajenom poslovanju. Međutim, Drugi svetski rat ih je primorao da započnu produkciju propagandnih filmova.
Čak i na američkom tlu, koje je bilo pošteđeno borbi, malobrojni su išli u bioskope. Mada se danas smatraju klasicima, filmovi kao što su “Dambo” (1941) i “Bambi” (1942) u to vreme bili su komercijalno neuspešni, a zasluge su im pripale tek nakon rata.
Otprilike u isto vreme Volt Dizni je došao na neobičnu ideju da napravi tematski park.
Parkovi zabave danas su rasprostranjeni širom sveta, ali su četrdesetih godina bili prava retkost.
Osim što je želeo da dekor u njegovom parku bude inspirisan filmovima iz njegovog studija, Dizni je hteo i da “oživi” Marselin, mali grad u Misuriju u kom je kao dete živeo pet godina.
Kružile su glasine da je njegovu ideju odbilo više od 300 investitora, ali da je Volt istrajao i ipak prikupio 17 miliona dolara za svoj san.
Prvi Diznilend otvoren je 1955. godine u Kaliforniji, a karta je tada koštala jedan dolar (oko 11 današnjih dolara) za odrasle, a pola dolara za decu, ali je svaka od 35 zabavnih vožnji koštala dodatnih 0,25 dolara za odrasle i 0,10 dolara za decu.
Park se odmah pokazao kao ogroman uspeh, a za samo dva meseca od otvaranja posetilo ga je više od milion ljudi.
Jednoipočasovnu ceremoniju otvaranja uživo je prenosila ABC televizija, što je tada bio najduži program emitovan uživo, a četiri decenije kasnije, “Volt Dizni” kompanija otkupila je tu medijsku kuću.
Od porodičnog studija, do ogromnog međunarodnog konglomerata
Volt Dizni preminuo je od raka pluća 1966, a njegov brat Roj preuzeo je kompaniju. I on je bio talentovan biznismen, ali nije bio kreativan koliko i Volt, pa su igrani filmovi koji su nastali u produkciji studija “Dizni” pod njegovom upravom među najlošije ocenjenim u istoriji kompanije.
Ipak, Roj je nastavio razvoj kompanije i planirao da otvori Dizni odmaralište u Floridi, ali nije doživeo da ga otvori. Preminuo je 1971. godine i od tada na čelu kompanije više nikada nije bio niko iz porodice Dizni.
U međuvremenu, kompanija je postala jedna od najuspešnijih u svetu, a njena vrednost prošle godine procenjena je na 203,63 milijarde dolara. Tematski parkovi otvoreni su i u Parizu, Tokiju, Hongkongu i Šangaju, a otkupljeni su i mnogi manji studiji, kao što su “Lucasfilm”, poznat po “Ratovima zvezda”, “Marvel Studios”, čuven po superherojskim filmovima, pa čak i “Twentieth Century Home Entertainment”, dom najpoznatije porodice u Americi – “Simpsonovih”.
U vlasništvu “Diznija” su i kablovska mreža ESPN i “National Geographic”, zatim kruzeri, rizortovi i još mnogo toga.
Ukratko, “Dizni” je postao ogroman međunarodni konglomerat, daleko od onoga kako ga je zamišljao otac Mikija, Paje i Šilje pre jednog veka.
Šta bi Volt danas mislio o kompaniji “Dizni”?
“Kad pogledate godine pre njegove smrti 1966, to je bila porodična kompanija. Danas je ogromna i nepregledna, ali mislim da bi verovatno bio srećan”, smatra Aron H. Goldberg.
Prema Luiz Krasnevic, iako je kompanija sada daleko veća nego kada je Volt bio živ, bio bi zadovoljan naročito parkovima.
“Glavna stvar koju je Volt doneo u medijsku produkciju bila je ideja o robi vezanoj za marketing. Tako da mislim da bi bio veoma zadovoljan tim aspektom kompanije danas”, rekla je Krasnevic.
