Zašto se to dogodilo? Da li je vaše dete suštinski sebično? Ne baš. To je dete, pa je prirodno okrenuto sebi, ali u suštini dajete mu previše onoga što mu nije potrebno.
U našu redakciju stiglo je zanimljivo pitanje koje vam zajedno sa odgovorom prenosimo u celosti:
P: Imamo šestogodišnjakinju koji je u proteklih šest meseci ili više delovala frustrirano i apatično u većini slučajeva ako ne dobije baš ono što želi. Mi nismo bogati, ali živimo udobno i želimo da radimo zabavne stvari sa decom. Ali teško je kad se osećamo kao da to deca uopšte ne cene. Pokušali smo da razgovaramo sa njom o tome, do jaoj objasnimo da život ume da bude težak i naporan, ali to ne pravi razliku. Hvala vam za bilo kakav savet o tome kako da naučimo dete da bude zahvalno za ono što joj pružamo.
O: Nešto što mi je upalo u oči bila je vaša izjava da volite da radite zabavne stvari sa svojom decom, ali da to nije cenjeno. I to razumem. Kada odvojite vreme (a često i novac) da biste se lepo proveli sa decom, osećate se kao da su vas polili hladnom vodom kada ne cene to. Što više očekujemo da će naša deca biti zahvalna, to su ona zahtevnija. Prilično obeshrabrujuće.
Hajde da zumiramo situaciju.
Ja imam 41 godinu. Moji roditelji su se lepo brinuli o meni, ali priznajmo – moja osećanja nisu diktirala porodične događaje i izlete. Moj otac je recimo voleo da obilazi crkve i uopšte bogomolje svih vrsta (što je više istorijski, to je bolje) i proveli smo mnoge vikende vozeći se unaokolo u potrazi za crkvom koju je “neko pomenuo” mom ocu. Moj brat i ja smo sedeli na zadnjem sedištu, bez tehnologije, slušajući muziku koju je volela moja majka i čekali smo.
Niko nas nije pitao da li nam se to sviđa. Niko nije pitao da li želimo da saznamo neke zanimljive činjenice. Znali smo da smo zajedno u tome i da nije naša sreća nije najvažnija. Da li nam je bilo dosadno? Naravno. Ali i moj odrasli brat i ja volimo da obilazimo crkve i manastire. Nešto u vezi tih izlazaka je uspelo.
Dakle, roditelji u prošlosti nisu bili baš mnogo zabrinuti da li su im deca srećna i da li se dobro zabavljaju. Roditelji danas? Samo o tome misle.
Bilo da su izleti, zabave ili godišnji odmori, naši roditeljski životi su postali potpuno fokusirani na decu. Minijaturni vikendi su dizajnirani kako bi naša deca bila srećna i to je pravi haos.
Prava zahvalnost se razvija godinama. Zahteva duboku empatiju i uvažavanje osećaja drugih. Jednostavno rečeno, ne mogu da cenim svoj život ako ne mogu razumeti i saosećati za drugog.
Koliko je razumno očekivati da šestogodišnjak bude zahvalan? Da ceni vašu žrtvu? Da se brine kako se vi osećate, više nego sebe? Prilično nerealno.
Šestogodišnjaci su posebno zanimljivi jer su neki veoma osetljivi na okolinu. Nisu uvek zahvalni, ali pomaže da budu više prilagođeni drugima.
Neki drugi 6-godišnji mali ljudi mogu da izgledaju kao crna rupa u koju se sliva sva vaša pažnja, nade i snovi. Oni nisu srećni i nisu zahvalni. Zašto se to dogodilo? Da li je vaše dete suštinski sebično? Ne baš. To je dete, pa je prirodno okrenuto sebi, ali u suštini dajete mu previše onoga što mu nije potrebno.
Ono što je potrebno, je da prestanete da pokušavate da ga učinite srećnim. Prestanite da planirate previše događaja za svoje dete. Prestanite da uzimate detetov loš stav lično. Pre svega, prestanite da razgovarate sa njim o zahvalnosti. Zašto? Prvo, ako pogledamo dokaze, znamo da to ne funkcioniše. (Verujte mi, da zvocanje ima neku svrhu, moja deca bi do sada bila savršena.) Drugo, ovo važi za sve ljude – što više pokušavamo da ih zadovoljimo, to više izazivamo njihovu zlovolju. Kad pokušavamo da učinimo našu decu srećnom, završićemo povređeni. Deca kontrolišu naše raspoloženje, naše planove, roditeljstvo i naše poverenje.
Paradoksalno je, ali kad malo popustite vratiće se i vaš roditeljski autoritet. Dete će osetiti vaše poverenje, jer će znati da nije zaduženo za sreću cele porodice. U početku im se neće dopadati odsustvo vaše animacije, ali će se vremenom opustiti. Za ovo mora da prođe neko vreme.
Na kraju, pronađite načine da se povežete sa vašim detetom. Počnite da ga gledate pravo u oči i slušate, bez mnogo komentara ili kritike. Čitajte zajedno, šetajte zajedno, napravite slagalicu, plešite – sve što zahteva fizičku blizinu bez mnogo govora ili učenja. Bliskost i kontakt sa očima šalju snažnu poruku da vam je važna, a slušanje bez komentara pomaže u smanjenju hronične borbe za vlast u kojoj ste se našli.
Pretpostavljam da će ovo trajati neko vreme, pa ostanite strpljivi i ljubazni. Izgubićete ponekad i strpljenje, ali ne odustajte. Biće vremena za posledice i lekcije – samo se sada odmorite. Srećno.
Izvor: Zelena učionica
