Ako dete ne samo da malo plače kada je odvojeno od najbližih, roditelja i staratelja, već pokazuje pravu paniku i traži ekstremnu bliskost čak i kada je sa njima, onda je jasno da postoji strah od napuštanja odnosno gubitka nekog od roditelja ili staratelja. Kako prepoznati strah od gubitka kod dece i kako se najbolje izboriti sa njim, pročiajte u tekstu.
Uvek postoje faze u kojima su naša deca više vezana za nas i potrebna im je pažnja i bliskost. Ovo je sasvim normalno, pa čak i važno za razvoj deteta. Međutim, ako vaše dete pokaže ove simptome posle treće godine, ono verovatno ima strah od gubitka, piše portal familie.de. Ako je ponašanje deteta i nakon ovog perioda čudno, dete možda ima strah od gubitka. Deca koja pate od straha od gubitka takođe imaju problema da idu u školu bez roditelja ili staratelja. Ukoliko dete osnovnoškolskog uzrasta i dalje ima velike probleme sa odvajanjem od roditelja, bilo bi preporučljivo da se pitanjem straha od gubitka pozabavi psiholog.
Ako se dete plaši gubitka, to može biti praćeno i fizičkim simptomima, kao što je na primer bol u stomaku, glavobolja, opšta malaksalost, problemi sa spavanjem i poteškoće u učenju i koncentraciji.
Šta su okidači za pojavu ovog straha? Konkretan okidač se ne može identifikovati u svakom slučaju. Ali postoje određeni razlozi i događaji koji mogu podstaći detetov strah od gubitka. Smrt voljene osobe, trauma u kojoj je učestvovalo samo dete ili njegovi staratelji, iskustvo u kojem je jedan roditelj napustio porodicu, razvod, novo okruženje zbog selidbe, emocionalno zanemarivanje samo su neki od okidača za ovaj strah. Ponekad je dovoljno da dete u svom okruženju vidi drugo dete koje je napušteno i da to izazove traumu.
Postoje različiti načini da se pristupi ovom problemu i svaki mora biti prilagođen individualnoj situaciji i osobi. Ako mislite da vaše dete pati od straha od gubitka ili ozbiljne anksioznosti zbog razdvajanja, najbolje je da kontaktirate sa psihologom. U zavisnosti od težine i uzroka, koriste se različite metode lečenja koje su uvek individualno prilagođene situaciji. Samo čekanje i nada da će strah od gubitka nestati sam od sebe nije dobra ideja. Razmislite da li je vaše dete imalo traumatično iskustvo u vezi sa odvajanjem. Razgovarajte sa detetom i pokušajte, ako možete (ako i sami niste pogođeni traumom), da komunicirate o toj temi, na primer kroz knjige, igre uloga, slikanje ili slušanje muzike. Radite na samopouzdanju vašeg deteta. Pokažite detetu da je snažno, hrabro i da ga volite.
Ako se strah deteta od gubitka ne prepozna ili se iz bilo kog razloga ne tretira profesionalno, može imati dalekosežne posledice po kasniji život deteta kao što su poteškoće u vezivanju do nemogućnosti ostvarivanja veza iz straha od napuštanja, kontrolna kompulzija može biti i psihička bolest kao rezultat straha deteta od gubitka. Ovakva deca kasnije pokušavaju da spreče mogući gubitak, podložna su preteranom zalaganju i trošenju, kako profesionalno, tako i privatno, jer se nijedan zahtev, zadatak ili zahtev ne odbija iz straha od odbijanja i negativnih posledica.
