Deca se rađaju kao bića koja su potpuno nesposobna za samostalan život. Zbog toga je prirodno da deca zavise od odraslih osoba koje o njima brinu – prvenstveno od svojih majki. Trudna žena nosi dete devet meseci u svom trbuhu i navikava se na činjenicu da je dete deo njenog organizma. Kada se porodi, ona zadržava stav da je dete deo nje, ali ne deo njenog tela, već da je deo njene ličnosti. Već nekoliko nedelja nakon rođenja deteta, majka je snažno emocionalno povezana sa detetom. Drugo ime za ovu emocionalnu povezanost je ljubav. Smisao ljubavi je da omogući veoma čvrstu vezu koja će garantovati da će neka odrasla osoba nesebično brinuti o detetu u budućem periodu dok ono odrasta. Krajnji cilj roditelja je da dete pripremi za samostalan život u ljudskom društvu. To znači da je dete, sve do postizanja samostalnosti koja bi trebalo da se poklapa sa punoletstvom, u zavisnoj poziciji u odnosu na roditelje ili druge odrasle koji brinu o njemu.
Psihološka simbioza
Kao što se majka vezuje za dete, tako se polako i dete vezuje za majku. Već oko šestog meseca života, većina dece je čvrsto vezana za svoju majku. To znamo po tome što se tada, u slučaju da je majka duže odsutna, pojavljuje osećanje tuge. A da bi dete bilo sposobno da tuguje za majkom, ono mora znati ko mu je majka, znati da je nema, znati da zavisi od nje i želeti da mu se vrati.
Obostranu vezanost majke za dete i deteta za majku stručno zovemo psihološka simbioza. Kažemo da je simbioza kada dve osobe, majka i dete, funkcionišu kao jedan sistem, kao jedna ličnost.
Separacioni strah
Kada se uspostavi simbioza između majke i deteta, pojavljuje se strah da bi ona mogla da bude narušena ili prekinuta – da majka i dete mogu da budu razdvojeni. Kako je reč o razdvajanju ili separaciji, govorimo o strahu od razdvajanja ili separacionom strahu. Ovaj stah postoji kod oboje, i kod majke i kod deteta. Posebno je izražen u periodu prve ili primarne simbioze koja traje prve tri-četiri godine detetovog života, ali postoji i u kasnijim fazama razvoja. U prve tri-četiri godine dete je veoma malo i u značajnoj meri bespomoćno, tako da intuitivno zna da je svet izvan „sigurne zone“ koju čini prostor oko njegove mame (tate ili drugog odraslog od poverenja) na neki način opasan, tako da u slučaju udaljavanja od mame reaguje strahom.
Korak u samostalnost
Strah od razdvajanja pokazuju i majka i dete. Majčin strah je u tome da bi dete moglo da se izgubi, da mu se nešto desi, da ga neko ukrade ili kidnapuje, da bi ona mogla da se razboli i umre i da ostavi dete samo, da u slučaju razvoda pripadne njegovom ocu i slično. Međutim, već posle treće godine, majka shvata da dete treba da se uči samostalnosti i odvojenosti od majke, tako da stimuliše dete da se uključi u one aktivnosti u kojima majka nije prisutna: da ode kod bake, da tamo prespava i slično.
Detetov separacioni strah se ispoljava u svim situacijama kada dete počne da misli da bi roditelj mogao da ode i da ga napusti (posebno kod one dece koju odrasli plaše tom mogućnošću), da bi roditelju moglo nešto da se desi, da bi roditelj mogao da umre i slično. Dete se plaši i da bi do razdvajaja moglo da dođe tako što bi se njemu nešto desilo: da ga neko ukrade, da zaluta i da se izgubi, da dođu natprirodna bića i da ga odvedu, itd.
Ključni trenuci
Separacioni strah je normalna pojava kod deteta i roditelji treba da dete polako, u skladu sa njegovim uzrastom, navikavaju na samostalnost. Tipični problemi se pojavljuju u vidu straha od mraka, kada dete treba da spava u svom krevetu ili u sobi koja je odvojena od roditeljske. Kada se ugasi svetlo, dete veruje da se svet menja, a svaki šum u detetovoj glavi može izazvati strašne slike natprirodnih bića za koje dete veruje da postoje i da ga mogu odvesti od mame i tate. Iz tih razloga se mnoga deca plaše da spavaju sama, a ako i zaspu sama, noću kada se probude dolaze u krevet kod mame i tate, jer se tu osećaju sigurno.
Druga tipična situacija je polazak u vrtić, jer je uobičajeno je da deca u tom periodu plaču kada ih majke predaju vaspitačicama. To je zbog toga što dete na jednom simboličnom nivou tu situaciju doživljava kao napuštanje. Potrebno je neko vreme da ovo ponašanje prestane, i da dete počne da vrtić doživljava kao domaći teren na kojem se oseća sigurno.
Naglo razdvajanje od majke
Kada iz nekog razloga dođe do naglog odvajanja od majke, makar i privremenog, dete će reagovati separacijskim strahom. Tako na primer, u slučaju da se dete razboli, pa je potrebno da bude u bolnici, uobičajeno je da dete tako odreaguje. Iz tih razloga, savremeno lečenje malog deteta podrazumeva da je primljeno u bolnicu zajedno sa jednim od roditelja. Na žalost, mnoge dečje bolnice nisu dovoljno opremljene da bi u potpunosti sprovodile ovaj princip.
Na rađanje brata ili sestre dete takođe može reagovati strahom od napuštanja zbog toga što će mu prinova „ukrasti“ ljubav majke. Tako da je u dečjoj ljubomori osnova strah od separacije.
Manipulisanje strahom od razdvajanja
Različiti načini vaspitanja koriste izazivanje separacijskog straha kako bi roditelji lakše i „nenasilno“ upravljali detetom. Poznato je da malim detetom upravlja biološki usađen princip prijatnosti, što znači da dete želi da radi samo ono što mu je prijatno, jer veruje da je to sigurno i korisno i dobro, dok ne želi da radi stvari koje su neprijatne, verujući da su one negativne i štetne. Roditelji moraju da nauče dete da postoje prijatnosti koje nisu dozvoljene, jer su štetne, ali i da postoje neprijatne stvari koje dete mora da počne da radi, jer su korisne i pozitivne. Zbog toga je prirodan konflikt između deteta kojim upravlja princip prijatnosti i roditelja koji mu nameće princip realnosti. U tom konfliktu mnogi roditelji shvate da će dete biti veoma poslušno ako mu zaprete razdvajanjem ili tačnije – odbacivanjem. To su izjave tipa da će roditelji dati dete ciganima jer je neposlušno i slično. Kako je malom detetu najvažnije da ostane sa mamom i tatom, ovakve pretnje izazivaju snažnu neprijatnost, mnogo veću od one neprijatnosti koju izaziva ponašanje koje roditelji detetu naređuju, tako da ono iz straha postaje veoma poslušno.
Opasne igre
Ovakav način upravljanja detetom je veoma efikasan, ali ga ne preporučujemo, jer dete razvija bazičnu nesigurnost. Ono počinje da misli da nije dovoljno dobro da bi zaslužilo stabilnu ljubav i da zbog toga može biti odbačeno. Tako roditelji koji nikada ne zaprete detetu separacijom dobijaju dete koje je veoma sigurno u ljubav svojih roditelja i koje odbija da im se podredi i da ih sluša. Zato oni moraju da primenjuju različite kazne što čini da srah od kazne zameni strah od razdvajanja i postane ona neprijatnost koja je potrebna da bi dete izvršilo roditeljske zahteve koji su korisni, ali koji se detetu ne sviđaju.
Preuzeto: Mojpedijatar.co.rs
