Deca u Srbiji sve kasnije nauče da govore, mnoga do četvrte godine znaju da kažu samo “mama” i “tata”, upozoravaju logopedi i pedagozi.
Prema njihovih rečima, uzrok toga je što roditelji zbog obaveza retko komuniciraju sa decom, već se trude da ih zabave mobilnim telefonima i tabletima.
Stručnjaci kažu da svako dete koje do napunjene treće godine ne počne da izgovara smislene reči, odmah treba odvesti kod logopeda.
Slična situacija i u Evropi
Kada je u pitanju dečji govor i njihov vokabular, situacija u Evropi slična je kao i u Srbiji. Prema istraživanju, u Velikoj Britaniji svaka četvrta osamnaestomesečna beba ne govori ni 20 reči, koliko iznosi minimum po međunarodnom standardu! Uočeno je da svako šesto dete, od toga četvrtina dečaka, ne govori ni sa dve godine. Psiholozi su ovaj trend nazvali “lenjost u izražavanju” i ističu da svkao dete ima svoj ritam razvoja.
“Mame i tate uglavnom decu zabavljaju dečjim kanalima i mobilnim telefonima i tako ostvaruju samo pasivnu komunikaciju, koja uopšte ne razvija govor. Igranje igrica, gledanje nemih crtaća ili onih na engleskom jeziku samo zbunjuje decu, koja umesto da počnu da pričaju, uglavnom samo mumlaju ili se sporazumevaju pokretima”, kaže Miloševićeva.
Prema njenim rečima, govor je urođena sposobnost, ali je uticaj sredine veoma važan i odrasli moraju dosta da rade sa decom dok ne izgovore prve reči.
“Dete najkasnije do 18 meseci treba da razume sve što mu roditelji govore i da već ponavlja pojedine reči. Do dve godine deca treba da govore proste rečenice ili da povezuju dve-tri smislene reči. Ukoliko dete ne govori do svoje treće godine, obavezno bi trebalo da se roditelji obrate logopedu, koji će da uradi testove i utvrdi zbog čega dete ima problem, a potom da započne vežbe”, objašnjava ona.
Pedijatar dr Saša Milićević upozorava na alarmantnu situaciju među mališanima koji sve kasnije počinju da govore i sklapaju rečenice.
“Gledajući u telefon, deca su navikla da ćute i sve rade pokretima prstiju. Zato mališani do tri, čak i četiri godine sve traže pokretom ruku jer nemaju naviku da govore i obraćaju se drugima. To sve veoma loše utiče na psihu i motoriku dece. Zbog toga imamo poražavajuću statistiku i činjenicu da današnja deca do četvrte godine uopšte ne pričaju kako treba. Njihov fond reči je minimalan, jedva znaju osnovne reči ‘mama, ‘ tata’, ‘hajde’, ‘daj'”, ističe dr Milićević.
Kasno za logopeda
Neda Milošević kaže da u Srbiji roditelji najčešće zakasne kod logopeda jer dovode decu staru oko pet godina. “Decu to mnogo košta i mogu da imaju ozbiljne probleme u školi ukoliko ih roditelji na vreme ne odvedu kod logopeda i istraže zbog čega lepo ne govore. Važno je slušati svoju decu i pratiti njihov razvoj, a probleme rešavati na vreme”, kaže logoped.
Psihoterapeut dr Zoran Milivojević saglasan je sa tvrdnjama stručnjaka i smatra da, koliko su krivi mobilni telefoni, podjednako su odgovorni i roditelji koji idu linijom manjeg otpora i bukvalno “čitaju misli” svojoj deci.
“Jasno je da deca već sa godinu-dve uspešno barataju mobilnim telefonom i gledaju ono što im se sviđa, bez potrebe da razgovaraju, igraju se i druže sa ostalom decom. Ali isto tako su najveći krivci i roditelji koji na prvi pokret ili mimiku deteta reaguju i daju mu ono što traži, umesto da ga nateraju da izgovori rečenicu i da im se obrati. To je pogrešno, dete uči da govori slušajući razgovore okoline i obraćanje roditelja. Na taj način razvija veštinu slušanja, širi vokabular i usvaja govor”, objašnjava dr Milivojević.
