Bilo da ne znaju da izgovore „r“ ili „l“, šuškaju ili slabo govore, činjenica je da sve više dece u Srbiji ide kod logopeda. Saznajte zašto i da li mi kao roditelji u nečemu grešimo. Poslednjih godina sve je više dece sa govorno-jezičkim poremećajima, a otkud to i grešimo li mi, kao roditelji, u nečemu, objasnila nam je Irina Matić, dipl. defektolog somatoped i logoped.
– Roditelji često misle da razvoj detetovog govora počinje sa pojavom prvih reči, ali to nije tako. Deca od samog rođenja upijaju zvuke oko sebe, a kako se razvijaju i rastu, tako i imitiraju te zvuke, pa vokalizuju, guču, brbljaju i govor se polako razvija – kaže naša sagovornica.
Normalna reakcija roditelja na to, a koja podstiče dalji razvoj, jeste oduševljenje na te prve izdanke govora. Kada ga ljube, grle, smeju mu se, dete opet želi da izazove reakciju odraslih. Iznova brblja i izgovara reči, bude mu se radoznalost i istraživački duh.
– Dete je akter u ovoj priči. Njegova akcija izaziva reakciju i upravo to mu daje želju, motiv i podstrek da i dalje govori. Komunikacija je u ovom slučaju dvostrana.
Gledanje crtaća mora da se dozira
U današnje vreme, nažalost, dešava se da deca gledaju crtane filmove i po nekoliko sati zbog prevelikih obaveza roditelja, što upravo može da dovede do smetnji u govorno-jezičkom razvoju.
– Zamislimo da dete poželi da se u jednom trenutku uključi u priču koju gleda na televiziji. Vidi devojčicu koja jede čokoladu, pruži ruku tražeći da i njemu da malo čokolade, ali devojčica se nije ni osvrnula, otišla je. U početku dete često pokušava da se uključi u vesela i šarena dešavanja na ekranu, međutim, komunikacija je jednosmerna. Dete vremenom odustaje od pokušaja i stavlja se u pasivan položaj posmatrača.
U realnom životu nikad nije tako. Na primer, baka dolazi u posetu i donosi detetu čokoladu. Dete je srećno, pruža ruke i kaže: „Daj, daj“. Mama prilazi i kaže: „Ne, ne, prvo večera“. Tata kaže: „Velika je ta čokolada, samo malo možeš da pojedeš“. Stariji brat kaže: „I ja hoću malo“.
– Pogledajte koliko se rečenica isplelo oko te jedne čokolade, koliko je emocija dete moralo da pročita na licima odraslih. Eto, to je stimulativno okruženje za dete u intenzivnom govorno-jezičkom razvoju.
TV guši dečju radoznalost
Dete koje je predugo u pasivnom položaju nemog posmatrača ispred TV ekrana vremenom takav vid pasivnog modela ponašanja može da koristi i u drugim aspektima svog života.
– Dete očekuje da se i u realnom životu mnoge stvari same po sebi dešavaju, da ne mora da uloži određeni napor da dođe do cilja. Na taj način se guše dečja radoznalost i istraživački duh kao osnovni pokretači sveukupnog razvoja.
– Da bi dete progovorilo, mora da ima sagovornika, a njih neće naći u likovima iz crtaća.
Opasnost vreba i u pasiranoj hrani
U radu sa decom logopedi primećuju da roditelji mnogo duže nego što je to potrebno deci daju pasiranu hranu. Pasirana hrana, međutim, ni na koji način ne stimuliše artikulacioni aparat deteta.
– Dok jede pasiranu hranu, detetov jezik ima samo jedan zadatak, a to je da gotov zalogaj prebaci unazad i da ga dete proguta. Dok žvaće čvrstu hranu, jezik je aktivan na mnogo načina: gnječi hranu, ona se natapa pljuvačkom, zatim polukružnim pokretom jezik taj isti zalogaj prebacuje na drugu stranu, hrana se gnječi u kontaktu sa nepcem – objašnjava Irina Matić i dodaje da se tako vežbaju mišići zaduženi za pravilan izgovor glasova.
Ako se dugo koristi pasirana hrana, artikulacija je umekšana, jezik nije u stanju da zauzme određeni položaj za izgovor određenog glasa, jezik nije dovoljno napet.
– Dragi roditelji, kada detetu izraste dovoljan broj zubića, dajte mu koricu hleba, keksić ili neku drugu čvrstu hranu da vežba svoj artikulacioni aparat – poručuje naša sagovornica.
Preuzeto: Zena.blic.rs
