U državi sa velikim ulaganjima u sport, medalje, postolja i intoniranje himne, ne dovode se u pitanje. Izuzecima, neka služi na čast, ali nada da će i takve selekcije u pojedinim sportovima, dočekati svoje mesto pod suncem, nije neutemeljena.
Ipak, kada su u pitanju klupski (ne)uspesi, budžeti i selekcija igrača, ne odgovaraju rezultatima klubova na međunarodnoj sceni.
Jedan od primera gde je čekanje na uspeh i dalje prisutno i gde se kraj tom čekanju još uvek ne vidi je KK Partizan Mozzart Bet. Intervju koji je dao doskorašnji igrač, Tristan Vukčević, koji je košarkaški vazduh “udahnuo” na NBA terenima, a ne u svom Partizanu, pokrenuo je lavinu komentara, kojima je najmanji zajednički sadržalac, pitanje “Šta se dešava sa Partizanom?”
Najbolji trener svih vremena i verovatno jedan od najvećih, ako ne i najveći budžet svih vremena, nisu garant uspeha, a crno-beli su, nažalost njihovih navijača, to pokazali ove sezone.
Minutaža domaćih igrača je značajno niža od stranaca, koji (još uvek) nemaju osećaj pripadnosti prema klubu, pa pored privikavanja na novu sredinu, imamo i jezičke barijere, pa neretko, ne postoji ni razumevanje pesama sa tribina, koje su decenijama unazad nosile armiju igrača Partizana sa ovih prostora, od Kiće i Praje, do Bogdana Bogdanovića. Nekada okosnica nacionalnog tima, sada se krije iza skupih stranih pojačanja, čiji će evropski uspeh, da apsurd bude veći, zavisiti od eventualne pobede najvećeg rivala, u Istanbulu.
Bivši prvak Evrope postao je vremenom bermudski trougao za domaće talente. Osim Alekse Avramovića i donekle Alena Smailagića, ostali igrači sa našeg prostora, ne dobijaju košarkaški prostor, koji se od njih očekivao da će ga na najbolji način iskoristiti. Koprivica, Trifunović, Jaramaz, Anđušić, šansu dobijaju uglavnom na utakmicama ABA lige ili kad serija povreda zadesi crno-bele. Rizik od neosvajanja trofeja, najbolje se video u prethodne dve sezone, kada ekipa nije ni učestvovala u završnici srpske košarkaške lige. Raduje povratak crno-belih ove sezone, ali je pitanje u kom će sastavu nastupati u nacionalnoj Superligi. Nekada su crno-beli imali standard da okosnicu tima čine domaći igrači, a da kvalitetni stranci samo dopune tu mašinu, pa su tako trofeji stizali do pre deset godina, na jednu stranu kalemegdanske tvrđave. Od 2015. to nije slučaj.
Sa druge strane Crvena zvezda, koja se ove sezone prerano oprostila od Evrope, ali dominira u ABA ligi, prilično dobro uklapa i primenjuje upravo taj recept. Mitrović, Lazić, Teodosić, Topić, Lazarević, Davidovac i Nedović, drže Zvezdu konkurentnom protiv svakog protivnika i nema razloga da neko sumnja da će se ova imena predati jednom Efesu i tako onemogućiti večitom rivalu plasman u narednu fazu Evrolige.
I šta je onda cilj, trošiti novac na sumnjiva pojačanja ili ulagati u sopstveni kadar?
Čini se ovo drugo, jer neće himnu jednog dana pevati ni Kaminski, koji uzgred ni ne zna imena protivnika sa kojim njegov klub igra utakmice, niti Panter koji je dobio srpski pasoš tokom karijere u Zvezdi, ni Kaboklo, ali ni Tobi, Gilespi, Smart… već to mogu samo Jaramaz, Mitrović, Avramović i Davidovac. Treneri bi to morali da znaju.
