Stručnjaci iz Švedske, zemlje koja je 1979. prva na planeti uvela zabranu fizičkog kažnjavanja dece, upozoravaju da preterano popustljivo vaspitanje može naneti više štete nego što bi donelo koristi mališanima.
Poznati psihijatar David Eberhard svojom novom knjigom “Kako su deca preuzela moć” skrenuo je pažnju na gorući problem švedskog društva – liberalnost roditelja i odsustvo bilo kog vida strogoće u vaspitanju čini decu potpuno nedisciplinovanima i za efekat daje sasvim suprotno od onoga što je bila prvobitna namera pri stvaranju švedskog vaspitnog modela.
“Živimo u kulturi u kojoj takozvani stručnjaci smatraju decu kompetentnom da sama odluče da li će jesi, šta će obući i kada će otići u krevet“, kaže Eberhard.
Naime, ne samo što je zakonom zabranjeno fizičko kažnjavanje već roditelji iz ove skandinavske zemlje ne zabranjuju svojoj deci ništa, ne naređuju im i dopuštaju ponašanje kakvo deci odgovara.
“Reći ’ne’ i pretući dete nije isto. Roditelji bi trebalo da se ponašaju kao roditelji, a ne kao najbolji drugari svoje dece”, smatra Eberhard. “Važno je pripremiti dete za život u odraslom dobu time što ćemo ih naučii kako da se ponašaju, umesto da se prema njima ophodimo kao prema prinčevima i princezama. U Švedskoj vlada mišljenje da je svaka vrsta mešanja u volju deteta oblik zlostavljanja.”
On ističe da deca na društvenim okupljanjima s odraslima nikada ne sede mirno, u tišini. Ona prekidaju odrasle, uvek su u centru pažnje, a time grade stav da će to uvek i biti tako, zbog čega je njihov unutrašnji svet ozbiljno poljuljan nakon što, kao odrasle osobe naučene da budu u središtu svega što se događa, shvate da nisu najvažnija.
S Eberhardom se slaže i Frank Furedi, profesor sociologije na Univerzitetu u Kentu i autor knjige “Paranoično roditeljstvo”.
“Ono što me najviše pogađa u švedskom društvu jeste to što se odrasli dobrovoljno odriču autoriteta”, objašnjava Furedi. “Razvio se strah od disciplinovanja dece, a to je ono što roditelji moraju da čine.”
Ipak, David Eberhard podseća da ima i roditelja koji su dovoljno razumni da budu negde između dva potpuno oprečna načina vaspitavanja dece i smatra da je to pravi način da najmlađi jednog dana postanu srećni i lepo vaspitani odrasli ljudi.
“Odgajanje dece nije nauka, već umetnost. Priznajem da i ja ponekad grešim, ali se trudim. Možda nisam prijatelj svojim ćerkama, ali se nadam da im pružam nešto drugo. Čvrstina i ispravnost nisu nespojivi sa zabavom – samo pitajte Meri Popins ili gospođu Dautfajer”, završio je Eberhard.
Preuzeto: Yumama.com
