Nakon stravičnih događaja, masakra u osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” i u tri sela kod Mladenovca, čiji je tužni bilans 17 mrtvih i više od dvadeset povređenih (najviše dece i mladih), a koje su počinili dečak od 13 i mladić od 20 godina, Srbija je zanemela. Stanje šoka zamenila je neverica – kako je moguće da dva tako mlada bića, jedan dečak i jedan jedva punoletan mladić, počine tako stavične zločine?
Stručnjaci iz svih oblasti medicine, prava, pa i vojne taktike pokušavaju da odgonetnu šta ih je to podstaklo, šta je u glavi deteta od 13 godina koje je u stanju da sa takvom preciznošću izvede ovakav zločin. O njegovom psihološkom profilu i stanju svesti jedino mogu da govore stručnjaci za veštačenje, tim psihijatara i psihologa pod čijom je prismotrom 24 sata.
Pitanje koje nakon ove tragedije svi postavljaju, posebno roditelji, jeste – koliko zaista poznajemo svoju decu? Na ovu temu je na društvenim mrežama govorila jedna mama, koja je u podugačkom tekstu koji bukvalno svi dele na Fejsbuku objasnila da ne treba porediti nekadašnje školovanje i odnose između đaka sa današnjim.
“Deca koja su danas uplašena i tužna naša su deca. Deca koja su danas besna naša su deca. Mi o svojoj deci ne znamo ništa. Ponavljajte kao mantru, lekovito je: ja o svom detetu ne znam ništa.
Ako i dalje verujete da “vi najbolje poznajete svoje dete” – tim stavom potvrđujete koliko nemate pojma o pojmu. Ne možete shvatiti sa kakvom mukom neki prosvetni radnik na nekim otvorenim vratima sluša takve što “najbolje poznaju svoje dete”. Jer on gleda vaše dete u drugom socijalnom kontekstu o kom vi, izvinite što vređam vaša roditeljska osećanja – nemate pojma.
A nemate pojma jer vam deca ne govore deseti deo onog kroz šta prolaze. I to nema nikakve veze sa ljubavlju. Nemaju kapacitet da vam objasne kroz šta prolaze, u socijalnom kontekstu u kom je nasilje potpuno normalizovano.
I ne, nemojte slučajno biti dovoljno glupi da pomislite – pa tako je bilo i kad sam ja odrastao. Samo mi poverujte da je neuporedivo. Dugo sam se time, po nesreći, bavila. Neuporedivo je. Vaša iskustva iz vašeg detinjstva i tinejdžerskog doba su ništavna, irelevatna. Zaboravite ih. Ona vam neće pomoći da razumete ko vam je dete niti u kakvoj sredini živi kad napusti kuću”, kaže ova mama.
Po njenim rečima, danas svakpi učenik ima jednu od ove četiri uloge:
nasilnik,
žrtva,
posmatrač,
pomagač.
A njena deca, njih troje, pripadaju svakoj od poslednje tri grupe.
“Prvo pitanje koje si postavljate glasi – kojoj grupi moje dete pripada? Ne znate? Savetujem da saznate što pre”, piše mama u tekstu koji je postao viralan na mrežama.
Po njenim rečima, pomagača je najmanje, a rešenje i spas za sve nas, za celokupno društvo jeste upravo da njih bude najviše.
Da li je to zaista tako i kako naučiti decu da se suprotstave nasilnicima i stanu u odbranu “slabijih”, kao i da li je danas to uopšte pametno, govorile su u Jutarnjem programnu na TV Prva Jugoslava Zajić, specijalni pedagog i psihoterapeut i Dušica Stamenković, vaspitač.
Jugoslava kaže da ne bi baš svrstala svu decu u četiri kategorije, ali da one mogu da pomognu da razaznamo kojoj grupi dete naginje i koje karakteristike ispoljava.
“U jednom detetu se može naći i pomagač i žrtva. Isto tako, neko može da bude pomagač, a kasnije posmatrač. I neko može da bude žrtva, pa da postane nasilnik. Zato ne možemo tako da precizno da se držimo da je u jednom detetu baš jedna osobina, funkcija”, napominje pedagoškinja.
Svi roditelji misle da svoju decu vaspitavaju tako da budu pomagači. Koliko je u realnosti tako?
“Nijedan roditelj ne želi dete koje će biti nasilnik. A koliko smo doveli da bude pomagač, to je pitanje. Istakla bih da je bitno da podržimo pomagače”, kaže pedagoškinja i dodaje da se u medijima češće priča o devijantnom ponašanju koje nekako “odzvoni” u javnosti, dok ono drugo, dobro, empatično, požrtvovano… ne dobija istu pažnju.
“Ovo prvo se više čuje nego kada neko bude heroj. Imamo mnogo heroja o kojima ne pričamo. Na taj način kada istaknemo decu koja su učinila neko dobro delo, tako ćemo podstrekavati i taj vid ponašanja”, kaže dr Zajić.
Treba mu pružiti podršku
Ono što smo imali prilike da vidimo poslednjih dana, a to je da su neka deca na društvenim mrežama podržala učenika koji je izveo masakr u OŠ “Vladislav Ribnikar”. Pitanje je da šta je bitnije za pravilan razvoj deteta, da ga podrže vršnjaci ili roditelji, jer ako roditelji pohvale dete koje je pomagač, nekoga ko brani slabije od sebe, da li mu je to dovoljno ili ono čeka podršku svojih vršnjaka, da ne bude ismejan od njihove strane? Je li to bolji, efikasniji način da se ovaj broj pomagača umnoži?
“Naravno da je važno da ima podršku svojih vršnjaka. Ali svaki vršnjak dolazi iz porodice, okruženja, gde je neko ponašanje dominantno. Svakako, imaćemo one koji neće podržati ili će ćutati, nasmejati se i podržati neki drugi vid ponašanja, neki negativniji, Ali, to ne znači da se slažu sa tim, već ima veze sa pitanjem koliko će istupiti u tome. Zato imamo nastavnike, tu drugu liniju prevaspitavanja koji će istaći te mlade ljude koji su učinili dobra dela”, kaže psihološkinja i poziva roditelje da se “osnaže” i potraže pomoć ako ne znaju kako da podstaknu svoju decu da budu pomagači”, objašnjava dr Jugoslava.
Nekada se dešava da je dete pomagač, ali ne može fizički da nastupi, njegova podrška i pomoć su verbalnog tipa, ono ima hrabrosti da prijavi da postoji problem. Takvu decu obično u kolektivima nazivaju “tužibabama”.
“Svaki roditelj kaže: ‘Ja poznajem svoje dete’. Ja poznajem svoje dete kada je sa mnom, kada je u kući, Ali ja ne znam kako funkcioniše kada je u parkiću, kada je u grupi van moje podrške, van moje zaštite. Tako da je neophodna saradnja sa učiteljima. Taj odnos je jako važan”, kaže Dušica Stamenković.
Psiholog i vaspitačica ističu da je važno slušati decu, ne samo pričati s njima.
“Moramo da ih posmatramo, da vidimo kako reaguju na neke stvari, šta je fokus njihovog interesovanja, šta gledaju… Da im pričamo neke događaje iz vremena kad smo i mi bili deca, da im približimo tu ideju… Što više da im postavljamo pitanja, ali da to ne bude informativno: ‘šta ste radili danas, kako je bilo u školi?'”, kaže psiholog ističući da je važno da se pronađe način da se dete otvori. Približavanje je najvažnije na svakodnevnom nivou.
Kako da roditelj zna da mu je dete sve reklo?
“To nikako ne može da zna. Deca imaju svoje tajne”, kaže psiholog Zajić i dodaje da kroz crteže, iznenadne reakcije… može mnogo toga da se otkrije.
“Šta dete govori kad se igra, koje rečenice izgovara… To je jako važno. Tu možemo mnogo da saznamo. Tako vidimo kako prihvata događaje, kako se suočava sa kriznim situacijama. Tu je roditelj važan da da podstrek i pomogne da se otvori da vidi kako će dalje u svet.”
Najviše posmatrača
Po rečima mame čiji tekst je postao viralan na mrežama, najviše je posmatrača.
“Ne znam da li je tako. Ali, moramo da budemo posmatrači da bismo bili pomagači. U takvom vremenu živimo, obično ljudi kažu: ‘bolje budi po strani, nemoj da se mešaš’. Uvek su bila teška vremena. I danas će neko reći da je teže, ali zapravo je drugačije. Roditelji moraju da se nose sa konsekvencama. ‘Ćuti, gleaj svoja posla’, tako smo rekli detetu da ne obraća pažnju na svet oko sebe. A da bismo bili u ulozi pomagača i gledali i da nas neko ne ugrozi, moramo da budemo svesni sveta oko sebe”, pdseća dr Jugoslava.
A kako proceniti situaciju? Kako da dete zna da li može da pomogne, a bez rizika da će biti i ono povređeno?
“To je nešto o čemu treba da se razgovara, da bi dete u datoj situaciji moglo da prepozna da li će da pomogne, da odbrani, da zaštiti i na koji način da to uradi. Da li će on sam učestvovati, da li će otići i obavestiti nekog da je neko ugrožen i da mu treba pomoć”, navodi psihološkinja vrste pomoći koja može da se u takvim situacijama pruži.
“Deca svakoga dana saznaju, oni moraju prvo da budu posmatrači. Važno je da se razgovara, da dete kaže šta je videlo, a roditelj je taj koji treba da mu postavi pitanje kako se osećalo u tom trenutku, šta bi on uradio itd…”
“Više se glorifikuju i vidljiviji su nasilnici jer vole tu dominaciju, glasni su… Manje primećujemo nekog ko je pomagač”, ističu i psihološkinja i vaspitačica.
Na pitanje da li je moguće da roditelj i okolina, nisu svesni da dete nekog maltretira ili da trpi maltretiranje.
“Dete uči ono što živi. Mi sopstvenim primerom vaspitavamo decu”, rekla je vaspitačica.
