Bolnica je lečila oko 600 pacijenata različitih nacionalnosti, a ranjeni su u bolnicu odvođeni uglavnom u toku noći i sa povezom preko očiju.
Doktorka Franja Bidovec bila je jedna od 20 ženskih doktora koji su pružali otpor nacistima za vreme Drugog svetskog rata u Sloveniji. Upravljala je partizanskom bolnicom Franja, tajnom klinikom smeštenom među planinama, u kojoj su lečeni ranjeni vojnici različitih nacionalnosti. Sakrivena u nepristupačnoj klisuri, bolnicu do kraja rata nisu pronašli nacisti.
Bolnica je formirana novembra 1943. godine kada je 31. slovenačka divizija NOVJ morala da evakuiše svoje ranjenike. Mesto je izabrao doktor Viktor Volčjak, koji je u podigao prvu bolničku baraku u koju su primljeni prvi ranjenici.
Bolnica Franja nalazila se u brdima iznad sela Novaka u okolini Cernog u Sloveniji. Vodila ju je mlada partizanka Franja.
U početku je radila ispod zemlje, obezbedila je koliko je mogla medicinskog materijala i tajno je lečila ranjenike.
A onda je sa doktorkom Pavlom otišla u Primorsku regiju, gde je postala aktivna kao partizan.
Bolnica je građena postepeno, a do kraja rata ukupno je bilo 14 drvenih ustanova – barake za ranjene i osoblje, soba za operacije, izolaciona soba i soba za rendgen, kuhinja, skladište i radionica, kupatila, perionice, kuća sa osobe sa invaliditetom, pa čak i električna centrala, prenosi BBC.
– Bolnica je lečila oko 600 pacijenata različitih nacionalnosti, a ranjeni su u bolnicu odvođeni uglavnom u toku noći i sa povezom preko očiju – kaže Milojka Magajne, istoričarka iz muzeja u Idriji.
Pre nego što bi ih uveli unutra, zavrteli bi ih kako bi izgubili osećaj za orijentaciju.
– Jedino nisu lečili američkog pilota koji je oboren i odveden u bolnicu, ali i italijanske vojnike i nemačkog vojnika – kaže Andrej Bidovec, sin Franje Bidovec.
Najmlađi pacijent bila je 17-mesečna beba iz obližnjeg sela.
Neprijateljski vojnici su se tokom rata dva puta plibližili bolnici, ali je nikada nisu pronašli.
Njen sin Milan Bidovec prisetio se kako su ljudi posećivali bolnicu i uzvikivali tri puta ura za njegovu majku, Franju. Nije mu bilo baš jasno zašto to ne uzvikuju i za njegovog oca, koji je takođe bio partizan.
– Moja mama znala je kako da širi toplotu oko sebe. Bila je izuzetna – rekao je njen sin.
Ranjene prenosili preko vode
Osoblje bolnice je na razne načine brinulo o svojoj i bezbednosti pacijenata, a najvažniji je bio pristup preko vode.
Naime, ranjene i materijal prenosili su preko vode. Ukoliko bi ostavili bilo kakav vidljiv trag, očistili bi ga. Čak su posadili i neka drveća.
Bolnica je imala čuvare i izvidnička mesta, a u stenama su bile pećine, koje su služile kao mitralješka mesta. Odatle su štitili ulaz u klisuru.
– Kada bi se približavala ofanziva, oni bi ranjene prebacili u te pećine. Nakon toga su ih ponovo vraćali u barake – kaže Andrej Bidovec.
Jednom prilikom su čak podmetnuli požar kako bi sačuvali bolnicu.
– Proširili su vest da su Nemci pronašli bolnicu i zapalili je. Iznad klisure se izdizao gust dim, što je značilo da je bolnica nestala – priča istoričarka.
Nijedna druga nacija u Evropi nije napravila sličnu bolnicu za vreme rata. Prema rečima istoričarke, sve to ne bi bilo moguće bez podrške lokalne zajednice.
Ljudi su sami išli kako bi pokupili ranjenike, brinuli su o njihovoj bezbednosti i informisali ih o blizini neprijateljskih vojnika.
Franja je nekoliko puta uhapšena i poslata u zatvor. Hapsili su je i Nemci, ali i partizani. To ju je najviše pogodilo.
– Jedan od njenih komesara došao je u bolnicu jer je bio ranjen, zahtevao je specijalan tretman, što je dovelo do konflikta između njega i moje majke. Optužio ju je za arogantno ponašanje i za zanemarivanje bolesnika.
Suspendovali su je i držali u sedištu oko mesec i po – kaže njen sin Andrej, dodajući da je nakon toga rehabilitovana i poslata nazad u bolnicu.
Nakon rata Franja je specijalizovana ginekologiju, pomogla je mnogim ženama do dobiju bebe.
Njena porodica kaže da je bila veoma uspešna i da je uvek bila tu za svoje pacijente.
Preuzeto: telegraf.rs
