Društvene mreže su nas naučile da živimo život onlajn. Uporedo sa tim životom, vodimo i onaj realan život u kom sve više postajemo otuđeni jedni od drugih, dok se sa druge strane, u životu na mreži osećamo komotno, stvaramo nova prijateljstva i komuniciramo fotografijama koje su prethodno prošle gomile filtera.
Baš kada smo pomislili da taj svet postaje naša svakodnevica, mediji i tehnologija su, videći da želimo još dublje da zađemo u paralelne svetove, ponudili nešto sasvim novo – svetove proširene i virtuelne stvarnosti u koji nas šalju računarski stvoreni sadržaji. Ova vrsta ,,teleportovanja” može nam proširiti vidike ili nam pak postati zatvor. Pomoću pametnog telefona ili tableta možemo istraživati gradove i prirodu, isprobati željene kombinacije nameštaja, interaktivno “oživljavati” sadržaje u štampanim medijima…Tehnički, možemo odleteti na Mesec, prošetati se ulicama svetskih metropola, roniti sa morskim psima, pa i postati lik u horor filmu.
Nismo se ni zapitali, znači li to isključivanje iz onog ,,pravog”, prvobitnog života, a stručnjaci već predviđaju da će proširena stvarnost postati novi način informisanja, nudeći doživljaj “iz prve ruke”.
Ja se pitam, kako takvo “isključivanje” iz stvarnog sveta utiče na ljudsku psihu i zdravlje u celini?
Virtualna stvarnost koristi se u industriji zabave i marketingu, ali i za obrazovanje i psihoterapiju. Istraživanja pokazuju da može pomoći kod anksioznih poremećaja, naročito kod specifičnih fobija poput straha od visine i straha od letenja. Pacijenti se izlažu situacijama kojih se inače boje, ali u kontrolisanoj virutelnoj okolini, u kojoj se postepeno smanjuje doživljaj straha. Ipak…Hoćemo li u budućnosti čak i intimne potrebe zadovoljavati samo virtuelno? Hoće li nam biti dovoljna sajber porodica i prijatelji? Tehnologija, kažu, mora služiti dobrobiti čoveka, ali nemoguće je ne zapitati se šta nam to pruža ta virtuelna stvarnost – osećamo li se bolje, zdravije, zadovoljnije?
Teorijski, naša realna okolina ima sve što nam je potrebno. Dva osnovna odnosa koje čovek stvara su onaj s okolinom i onaj sa sobom. Ako ih negujemo i “popravljamo”, kada nastanu poteškoće, tehnologija nam može pomoći, ali da li nam je potrebna u onoj meri kako to predviđa njen razvoj? Nije li važnije učiti osluškivati sebe i svoju okolinu, pretražiti svet u kom živimo, pronaći ono što nam odgovara? Na kraju krajeva, samo treba da preuzmemo odgovornost za stvaranje realne okoline u kojoj se možemo razvijati kao zdravi, zadovoljni, motivisani i interaktivni ljudi. Kad bismo stvarali stimulativnije i fleksibilnije okruženje, sve ono virtualno bilo bi nam manje potrebno. Ili možda više ne? Koliko duboko smo zagazili u paralelnu dimenziju koju stvaramo onlajn?
Decu smo počeli da oblačimo kao odrasle, odrasli se oblače kao deca. Prve – da što pre postanu poželjna slika pratilaca, meta šopingoholičarske ili estradne kulture, a drugi – da se, koliko god je to moguće, oslobode odgovornosti, potrebe za razmišljanjem i promišljanjem sveta. Možda nam baš zato život tako brzo mili iz ruku i možda nam se baš zato svaki drugi dan čini kao da je opet stigao petak. Možda se baš zato i ono loše sa televizije tako jeftino izliva na ulicu, a ulica želi na TV. Možda nam iz tog razloga, u toj životnoj razmeni, više nije bitno šta znamo, nego kako izgledamo, ko nas je video…
Uvek polazim od toga da je ovaj svet u osnovi počiva na apsurdu. Možemo se tim povodom pozvati i na Ničea, Sokrata ili samu biblijsku priču o drvetu ploda znanja: naš racio je taj koji nas vodi napred, ali i nazad. On nas vodi do neslućenih visina na polju znanja, ali i do duplog dna bezumlja. Ono što je donelo dobro, ujedno može doneti i zlo. Izgleda je tako i sa našom paralelnom stvarnosti…Valjda je lakše lepo živeti pred drugima, nego u miru sa sobom…Ili nije? Zapitajmo se…
