“Zdravo, moja ćerka ima dve godine i 8 meseci i već neko vreme ima nešto kao tikove sa očima. Ona samo žmiri na trenutak. To radi često tokom dana. Međutim, nemam objašnjenje zašto. Nekako kao loša navika. Kaže da želi to da uradi. Mislim da joj kosa ne smeta. I nema problema sa vidom. Takođe, nisam primetila da to radi samo kada je zabrinuta. Uradi to u svim okolnostima. Veoma sam zabrinuta” – pisala je jedna mama portalu noviteroditeli.bg.
Čak 80 odsto dece uzrasta od 5 do 12 godina ima tikove – trepću očima, naboraju nos, prave grimase, vrte kosu, grizu usne. Obično su manifestacije učestale u predškolskom uzrastu. A češće su kod dečaka. Zašto dolazi do ovih reakcija i kako treba da se ponašaju roditelji, otkriva dečji psiholog Galja Daskalova za noviteroditeli.bg.
Zašto dete ima tikove
Ponekad su tikovi jedva primetni. Najčešće, vremenom, prolaze sami. Samo kod 10-15% dece su izraženiji i zabrinjavaju roditelje. Ovi trzaji mogu da “šetaju” telom. Ako dete u određenom trenutku trepće očima, posle nekog vremena prestaje da trepće, ali počinje, na primer, da nabora nos. Ili da zadrži dah, kao da teško uzdiše.
Ovi tikovi nisu kao “loše” navike (grickanje noktiju, vrtenje kose, grizenje usana). Ponavljaju se češće i teže ih je dobrovoljno kontrolisati. Pokreti su brži i dete ih ne oseća kao nelagodu ili stres. I nemaju svrhu. Oni su slični “lošim” navikama po tome što su uzrokovani nekom vrstom emocionalne nesigurnosti.
Emocionalna nestabilnost
Tikovi su mehanička manifestacija emocionalne nestabilnosti. Izuzetno su pojačani emocionalnom uznemirenošću i osećanjem nesigurnosti. Takođe su pogođeni preteranim uzbuđenjem ili, obrnuto, nedostatkom aktivnosti. Pojavljuju se kada je detetu dosadno. Tikove može izazvati bilo šta što na neki način narušava ravnotežu emocija i daje telu hiperstimulaciju.
Savremena istraživanja ukazuju da su ove oscilacije i tikovi rezultat hemijskog disbalansa određenih moždanih centara. Poznato je da je nervni sistem u periodu razvoja u detinjstvu. Tikovi su rezultat ovih fluktuacija u njenom radu. Znate, kada TV radi, slika na ekranu može da “igra” i treba ga malo finije podesiti. To ne znači da TV ne radi. Tako je i sa nervnim sistemom dece.
Stres i strah
Roditelji često povezuju tikove sa zaprepašćenjem i strahom. Ovo je vrlo verovatan uzrok. Prvi treptaji ili grimase mogu biti posledica iznenadnog stresa. Nakon toga, sve što podseća na situaciju može izazvati tik. Deca reaguju emotivno i veoma su osetljiva. Ono što ih nervira, mi odrasli možda uopšte ne primetimo. Međutim, važno je otkriti šta stimuliše i pokreće tik.
Na primer, dete od 3 godine je možda preplašeno trubom na ulici, a roditelji to uopšte nisu čuli ili primetili. Zbog nezrelosti nervnog sistema, ovo izaziva tik protiv određenog iritanta. Kako dete raste i prilagođava se mnogim stresorima i navikava se na buku, tikovi se postepeno povlače.
Zbog tikova deca postaju predmet ismevanja, zanemarivanja, nerazumevanja među vršnjacima. Roditelji se uznemiravaju, dete pati. Ovo ponovo podiže napetost i izaziva tikove. Postaje komplikovanije ako su tikovi posledica napete i nervozne situacije u porodici – vriska, svađa, vika. Tada se moraju dublje tražiti razlozi.
Tikove je teško kontrolisati. Reći detetu: “Prestani da trepćeš!” – teško da će imati efekta. Energija koju će uložiti u kontrolu podići će napetost i ono će početi još više da trepće.
S druge strane, ako roditelji preterano obraćaju pažnju na treptanje, a dete to ne kontroliše, okrivljuje se dete. Problem se pogoršava i on nema resurse da kontroliše svoj tik.
Moj savet je roditeljima da se ne fiksiraju na tikove deteta. Da o njima ne raspravlja javno među rođacima i prijateljima. I, ako je moguće, da mu ne prave stalno primedbe i podsećanje: “Evo, opet si uradio!“. Ovo neće dovesti do bilo kakvog rezultata.”
Važno je da nivo napetosti kod kuće bude što je moguće niži. Atmosfera kod kuće treba da bude mirna i stabilna. Dobro je da roditelji vode nešto poput dnevnika u koji mogu da zapisuju okolnosti pod kojima tikovi postaju sve češći. I, kada se dete smiri, iskoristiti i proširiti ovaj prostor u kome je detetu udobno.
Ako se roditelji naprežu, bolje je da ga ne gledate stalno. Ili ako primete da nema šta da radi i da mu je dosadno, nađite mu posao da se ne fiksira na tikove.
Ova dva saveta idu ruku pod ruku – atmosfera oko deteta treba da bude mirna i pažnja ne treba da bude usmerena na njegove tikove.
Međutim, svaki slučaj je individualan i strogo specifičan. Ako roditelji ne pronađu svoje rešenje i ne uspeju sami da se izbore, dobro je obratiti se za pomoć specijalisti, savetuje Galja Daskalova.
