Evoluciona psihologija je potvrdila da se u ljudskim genim nalazi animozitet prema dobrim ljudima. Koliko god to delovalo surovo i loše, tako je.
Dakle, oni ljudi koje opisujemo kao dobre, zapravo su najgori, i to se naročito odnosi na ljude koji sebe stavljaju na poslednje mesto i uvek se trude da se drugi osećaju srećno.
Nesebičnost i darežljivost, kao i potreba da se uvek čine dobra dela i pomaže drugima, zapravo stvaraju potpuno kontra efekat i lošu sliku o “dobrom” pojedinsu u njegovoj okolini, i to su pokazala brojna istraživanja.
Koren netrpeljivosti prema “dobricama” seže još u doba pećinskog čoveka.
Naime, u doba kada su ljudi živeli u pećinskim zajednicama, pojedinac koji bi, na primer, svoj ulov podelio sa drugima, smatran je dobrim i verovatno je u tom momentu dobio blagonaklonost drugih jedinki. To bi, takođe, značilo i porast u očima zajednice, pa samim tim i podizanje na društvenoj lestvici, a kada se pojedinac diže, drugi padaju.
To stvara zavist, osećaj ugroženosti i manje vrednosti.
Ukoliko ne verujete, setite se samo koliko nepoverenje osetite prema ljudima oko vas, koji su uvek nasmejani i uvek tu da pomognu drugima. Ukoliko ih ne poznajete dovoljno, verovstno vam pada na pamet da ta osoba nešto smera ili da se ispod njene altruistične “maske” krije nešto potpuno suprotno.
Sa jedne strane, kada neko otvoreno traži zahvalnost za svoje delo, uglavnom ga omrznemo. Međutim, kada je neko ne traži, često nam je veoma sumnjiv.
Ukoliko se setite i školskih dana, doći ćete do sličnog zaključka. Kada, na primer, dečak podigne knjigu koja je ispala devojčici koju ne poznaje, često postaje meta drugarskog zadirkivanja, koje se svodi na to da mu se devojčica krišom dopada. Kada učenik pomogne nastavniku u, recimo, brisanju table, biva prozivan od vršnjaka da je “šlihtara”.
Sada uočite razliku između ova dva dela. Prvi učenik je potpuno nesebično pomogao devojčici, dok je drugi pomogao nastavniku da bi se namerno istakao, a reakcija okoline je maltene ista.
Ovo je u ljudima razvilo potrebu za anonimnim dobročinstvom. Prema rečima Nikola Raihanija, profesora evolucije i bihejviorizma na Juniversiti koledžu u Londonu, postoje dve vrste ljudi koji donacije vrše anonimno: oni koji daju najmanje, što je možda i očekivano, i oni koji daju najviše.
Ovo drugo bi trebalo da nas natera da se zapitam. Zbog čega oni koji žele da pomognu najviše što mogu, to rade krišom?
Verovatno zato što bi reakcija javnosti bila gnušanje, a pojedinac bi bio okarakterisan kao neko ko želi da se o njemu priča, da se istakne i da mu se drugi dive.
Preuzeto: objektiv.rs
Foto: Shutterstock
