Jovan Cvijić, jedan od najvećih srpskih naučnika, iako po vokaciji geograf, bio je svestrani naučni radnik, univerzitetski profesor i akademik, izuzetno nadaren za etnopsihologiju. Bio je među pionirima u izučavanju balkanskih psiholoških tipova, što će ga svrstati među najznačajnije antropogeografe. „Treba se navići i o problemu, poslu, profesiji dugo, kadšto i neprekidno misliti, dok se nađu rešenja. Ima svetlih časova, naročito svetlih noći, koje se retko javljaju; u njima se nađe rešenje pitanja, ili se smisle planovi naučnog rada. To doba duhovne lucidnosti i kreativnosti valja upotrebiti, a ne po onoj običnoj ljudskoj, još više orijentalnoj tromosti, misliti na odmor. To mahom ni organizmu ne škodi, ali i ako škodi, organizam je zato da ga se čestito utroši“, pisao je Cvijić o svom životu i radu, koji su bili i više nego raskošni i plodonosni.
Čitav život i karijeru posvetio je izučavanju Balkanskog poluostrva, sa posebnim osvrtom na prostore koje su naseljavali Srbi. Objavio je više stotina naučnih radova, a ono delo koje će ostati zabeleženo kao možda najvažnije, a zasigurno najzapaženije jeste „Balkansko poluostrvo“. U ovom opsežnom naučnom delu, Cvijić se bavio, gotovo podjednako, geografijom, geomorfologijom, etnografijom, geologijom, antropologijom i istorijom, a svime time uspeo je i da prikaže kulturološke obrasce koji su se pojavljivali na prostorima koje je izučavao.
Da bi opisao psihičke osobine Južnih Slovena, istakavši da je za takav poduhvat potrebno duboko poznavanje naroda i njegovih etničkih grupa, najpre je obavio opsežan obilazak svih njihovih zemalja i teritorija koje naseljavaju, proučavao ih, upoznao i seljake i inteligenciju, živeo je među njima i pratio je njihov društveni, politički i svakodnevni život. Ipak, napravio je i sjajan osvrt na to kako se uvek može s rezervom posmatrati sve što je zapisao, jer, pitao se – „zar tuđa duša nije često za nas potpuna zagonetka, zar nije čovek za čoveka jedna od tajni u koju se može najteže prodreti?“
Čini se da je Cvijić ipak uspeo da prodre u najdublje tajne balkanskog, južnoslovenskog čoveka, pa je tako izdvojio četiri osnovna tipa Južnih Slovena: dinarski, centralni, istočnobalkanski i panonski tip. Najveći i najopsežniji opis Cvijić je dao za dinarski tip čoveka, a to nije puka slučajnost – Cvijić je i sam bio Dinarac, rodom iz Hercegovine.
Imajući u vidu da je Cvijić ovo delo „zgotovio“ dvadesetih godina prošlog veka, ono je, po svim parametrima, aktuelno i danas, pa tako Cvijić o dinarskom tipu izdvaja niz interesantnih podataka.
Dinarci, naime, ne zauzimaju samo dinarsku oblast, već i delove gde su se raselili. Među njima je najviše Srba. Najčešće žive patrijarhalnim načinom života, koji neretko utiče i na njihovu fizionomiju. Navodi da su Dinarci „ljudi živog duha i tanane inteligencije“, da su obdareni osećajnošću, bogatom maštom, srčani, moralni, te da im se materijalni interesi ne kotiraju visoko na lestvici prioriteta. Istakao je da teže idealima pravde, slobode i časti, te da su to glavni uzroci strasti koja se javlja među dinarskim ljudima i česti su uzroci sukoba među njima. Nisu sebični i lakomi, imaju izražen instinkt za životom i ne veruju da ima poteškoća koje nije moguće savladati. Poetično navodi da je vera dinarskog čoveka nepomućena, a pouzdanje bezgranično. „Dinarski čovek gori od želje da osveti Kosovo, na kome je izgubio nezavisnost, i da obnovi staru srpsku carevinu, o kojoj stalno sanja, čak i u najtežim prilikama, u kojima bi svako drugi očajavao“, zapisao je Jovan Cvijić. Vera u nacionalni fakat je, prema Cvijiću, naročito izražena kod Dinaraca. On objašnjava da su se, tokom istorije, dinarski ljudi žrtvovali „do iscrpljenja celoga naroda“. Odlično poznaju ličnu i nacionalnu istoriju. „Svaki je Srbin prožet nekolikim kao kristal jasnim mislima: hoće slobodu i samostalnost svih zemalja za koje zna da su bile deo njegove države i da u njima živi sirotinja raja“, zapisuje Cvijić.
Vezani za zemljište i prirodu svog kraja, većina ih je poreklom iz seoskog okruženja. Žive u stalnom dodiru sa prirodom, te su zato zdravi, sveži, sa izoštrenim čulima. Običaje božićne, vaskršnje ili đurđevdanske, ivanjdanske, petrovdanske drže „toplo“. Mnoštvo dinarskih porodica podiglo se u okvirima porodičnih zadruga, koje ni slučajno nisu bile primitivne, a Cvijić je ocenio i da je vrlo verovatno da su mnoštvo narodnih pesama, folklora i tradicionalnih motiva proizašli upravo iz – zadruga. Među Dinarcima se posebno neguje ljubav prema majci i bratu. Imaju mnoštvo specijalnih reči za obeležavanje stupnjeva srodstva, što govori da im je krvno srodništvo veoma važno. Iako umeju da budu oholi, sujetni i nemarni prema svojim ženama, u većini su srdačni, gostoprimljivi i topli ljudi.
Dinarci idu na „mobe“, neretko iskazuju uzajamnu pomoć, a to se najviše, kako svedoči Cvijić, iskazalo tokom Balkanskih ratova i Velikog rata, posebno tokom albanske golgote – „da nije bilo uzajamnog pomaganja, mnogi se ne bi spasli, a seljaci su se tom prilikom najbolje ponašali“. Nadalje, dinarski ljudi poštuju pretke i neretko poznaju svoje porodično stablo do desetog kolena. Prezimena i nadimke ponekad čuvaju pokolenjima, čak i kroz vekove. Slave slavu, koja je posle Božića i Vaskrsa, najveći praznik.
Dinarci neguju izražene vojničke vrline, energični su i impulsivni, veoma živog temperamenta, a oni najdarovitiji među njima, bivaju često revolucionari, vođe, lučonoše novih ideja i pokreta. Imaju, pak, izraženu i neku autentično svoju tugu, istorijsku tugu, budući da su vekovima gotovo svi bili izloženi istim ili sličnim patnjama. Neretko gaje kult vođe, kome pripisuju tajanstvenost i sile koje drugi, obični ljudi nemaju. Njihova maštovitost i raznoliki ukusi iznedrili su sjajne stvari u raznim umetnostima, a kako Cvijić izričito, ali na humorističan način tvrdi „dar je rasprostranjen gotovo na celu narodnu masu, koja pokazuje dosta duhovne živosti i pravoumnosti, tupavih gotovo nema“.
Odlikuju se dinarski ljudi visokim i vitkim stasom, jakim kostima, razvijenim mišićima, snažnim rukama, kratkom lobanjom, visokim temenom, uskim i duguljastim licem, nosom istaknutim i dugačkim, jakim usnama i širokom bradom. Oči su im, prema Cvijićevom zapisu, duboko položene, velike i tamnosmeđe, baš kao i kosa, koja je jaka i češće ravna nego kovrdžava. Iako neretko izgledaju grubo, osetljivi su i osećajni.
Naposletku, ne možemo, a da ne uočimo koliko su ovi Cvijićevi opisi i danas aktuelni: važe gotovo unisono za sve Srbe, ma gde živeli na zemaljskoj kugli. Sa svim manama i vrlinama koje je Cvijić istakao, možemo zaključiti da je ovaj znameniti srpski naučnik jako dobro, ako ne i najbolje, poznavao svoj rod i svoje pretke, a potomcima je u „amanet“ ostavio validno svedočanstvo o korenima, poreklu i opštim karakteristikama.
