Zaista, hiperseksualizacija devojčica i žena danas se često slavi kao znak oslobađanja i osnaživanja ženskog roda.
Devojčice u lascivnim pozama odavno su okupirale Fejsbuk, najveću društvenu mrežu. Amaterske fotografije napravljene u pin-ap maniru, u sopstvenoj produkciji (pred ogledalom) ili uz pomoć najbolje drugarice, ukrašavaju Fejsbuk profil svake druge tinejdžerke. Kao odgovor, pojavile su se čak i Fejsbuk grupe posvećene ismevanju ove koliko bizarne toliko i tužne pojave, u kojima članovi međusobno razmenjuju i komentarišu nebrojene fotografije tinejdžerki koje svojim provokativnim pozama pokušavaju da izgrade status seks-bombi i ukažu na svoju sličnost sa Rijanom, Bijonse, Lejdi Gagom ili Ditom fon Tiz.
Ovo, naravno, nije lokalna pojava nastala kao posledica domaće turbo-folk kulture, već globalni trend o kome redovno izveštavaju svetski mediji. Britanska štampa zabrinuto konstatuje kako je teško naći devojčicu koja ne veruje da je telo postalo jedina ulaznica za uspeh i kojoj životni san nije da postane starleta. Horde tinejdžerki obučenih kao porno-zvezde okupiraju diskoteke i noćne klubove nadajući se da će ih neko primetiti, i spremne su na sve vrste ponižavajućih situacija kako bi se izborile za šansu u svetu „glamur-modelinga“, što je eufemizam za poziranje u tzv. magazinima za muškarce. Životni uzori su im starlete, striptizete i dobro plaćene prostitutke, poput dr Bruk Magnanti, uspešne naučnice koja je godinama vodila dvostruki život radeći kao kol-gerla visoke klase, da bi obelodanivši svoj identitet stekla ogromnu popularnost. Dok se prema njenim memoarima, koje je pisala u vidu bloga pod pseudonimom „Lepotica dana“ snima TV serija, Bruk, poput drugih žena koje su svoju seksualnost stavile na tržište, postaje inkarnacija modernog feminizma.
Zaista, hiperseksualizacija devojčica i žena danas se često slavi kao znak oslobađanja i osnaživanja ženskog roda. Rušenje seksualnih konvencija bio je jedan od glavnih ciljeva pokreta za oslobađanje žena tokom sedamdesetih, u vreme kada su seksualno slobodne žene još uvek nosile stigmu nemoralnosti. Međutim, čini se da je negde u međuvremenu, tokom borbe protiv tradicionalnih normi koje su od žena zahtevale čestitost i smernost, i zalaganja za seksualne slobode kakve su uveliko uživali muškarci – seksualnost postala jedini bitan aspekt ženske ravnopravnosti. Da li je seksualno samopouzdanje jedino što današnje devojke smatraju važnim, pitaju se kulturolozi i feministi, i da li je identitet seksualnog objekta ili seksualnog predatora jedino na šta se svodi savremeni pojam ostvarene žene?
„Biti slobodna danas znači biti slobodna da omotaš noge oko šipke za striptiz, pokažeš grudi u javnosti, ponašaš se lascivno i oralno zadovoljavaš dečake na žurkama umesto tradicionalnog poljupca za laku noć“, piše Melinda Tenkerd Rejst, australijska feministkinja. Sve je jači pritisak na devojčice da se pokore idealu mršave seksi nevaljalice, što ostavlja velike posledice, a želja da se razbijaju tabui koji su ih ranije štitili danas ih dovodi u sve veću opasnost, zaključuje ona.
Šta se desilo sa idejom ličnog napretka i usavršavanja i kada se ona svela na puko glancanje spoljašnosti? Američka istoričarka i feministkinja Džoan Džejkobs Bramberg zavirila je u dnevnike devojčica kako bi otkrila kako se ideja ličnog napredovanja i usavršavanja menjala kroz vreme.
Ono što je otkrila jeste da su početkom 20. veka devojčice pod idejom samousavršavanja smatrale sve, osim fizičkog izgleda. Postati bolja osoba značilo je poklanjati manje pažnje sebi, više pomagati drugima, više se truditi u školi. Tipičan odlomak iz takvog dnevnika glasio je: „Odlučna sam da ne govorim više o sebi i sopstvenim osećanjima. Da razmislim pre nego što progovorim. Da radim naporno. Da budem uzdržana u govoru i delima. Da ne dozvolim da mi misli lutaju. Da budem dostojanstvena. Da više mislim na druge.“ Vek kasnije, tipičan odlomak iz dnevnika savremene devojčice glasi drastično drugačije: „Pokušaću da sebe poboljšam koliko god mogu uz pomoć svoje ušteđevine i novca koji zaradim od čuvanja dece. Smršaću, nabaviti nova sočiva, već imam novu frizuru, dobru šminku, novu odeću i druge sitnice.“
Erijel Levi, američka autorka, analizirala je u svojoj knjizi Ženske šovinističke svinje[1] procese zahvaljujući kojima su moderne žene usvojile tzv. kulturu lascivnosti: časove striptiza, idolizaciju porno-zvezda, friziranje intimnih zona, implantante i sl. „Ako su muške šovinističke svinje bili muškarci koji smatraju žene komadima mesa, u tome su ih prevazišle ženske šovinističke svinje – žene koje od sebe i drugih žena stvaraju seksualne objekte.“
Šta je toliko fasciniralo moderne žene u pojavama kakve su striptizete i porno-zvezde? Odgovor na koji je naišla jeste da se za ove, nekada marginalizovane kulturne pojave, danas sve više vezuje ideja ženskog „osnaživanja“. Takođe, usvajanje ovih tradicionalno muških obrazaca ponašanja (poseta striptiz klubovima, gledanje porno-filmova) za mnoge žene je način da se takmiče sa muškarcima, tj. da pobede osećaj seksualne inferiornosti. U ovakvom ponašanju često ima malo iskrenosti, a mnogo truda da se imitiraju muškarci, zaključuje Levi.
Sve u svemu, čini se da poruka koja devojčicama stiže iz savremene kulture jeste da bez seksi fotografije na Fejsbuku, štikli od petnaest centimetara i vibratora u fioci danas sebe ne možete smatrati „uspešnom“ i „jakom“ ženom. Ženom kakva ne samo da priželjkuje već i živi „Seks i grad“ život, sastavljen iz beskonačnih seansi ulepšavanja, šopinga, seksualnih avantura i njihovog prepričavanja sa drugaricama. Problem je samo u tome što se takav život, poput i samog čuvenog serijala, vrlo brzo pretvara u farsu.
Jedna od dobrih tekovina decenija ženske emancipacije jeste što se prosečna devojčica danas više ne podređuje stereotipu porcelanske lutke koja poslušno trepće. Loša je što se sve više podređuje stereotipu plastične lutke na naduvavanje koja svoj hiperseksualizovani identitet doživljava kao vrhunac ženskog samoostvarenja i trijumf ravnopravnosti.
Izvor: Detinjarije
