Poricanje ustaških zločina u Jasenovcu, je ponovno ubijanje već mrtvih žrtava
U vikendu za nama, odgledasmo i televizijsku premijeru filma “Dara iz Jasenovca”, a u danima posle i dalje se čudom čudimo suvislosti komentara koji dolaze od pojedinaca. Kako prenose neki mediji iz susjedne nam Hrvatske, film je zasluženo izgubio trku za Oskara, jer “toliko klanja za dva i po sata teško je izdržati”. Ponavljam: “Toliko klanja za dva i po sata”… Odzvanja i dalje ovaj opis filma u ušima svakog iole zdravog razuma. Uz sve to, naravno, film kako kažu nije ni blizu istini. E sa tim se slažemo i mi, daleko je od gadosti koje su se odvijale pod okriljem NDH.
Uzevši u obzir višegodišnje klanje, sakaćenje, čupanje noktiju, mesa i soljenje rana, nabijanje na bajonet, vađenje fetusa iz stomaka trudnica, razbijanje glava maljem i čekićem, razapinjanje žrtava, vađenje očiju, sečenje ušiju i noseva, dranje kože i guranje pacova u utrobe, silovanje, kuvanje živih ljudi u kazanima, gušenje gasom, pečenje… Malo je i apsolutno je nedovoljno dva i po sata da prikaže sva zverstva počinjena tako lako.
Poznati izraelski istoričar Gideon Grajf izjavio je da su “hrvatske ustaše tokom Drugog svetskog rata bile mnogo izopačenije i krvoločnije od nemačkih nacista i čini se da su potpuno izgubili čovečnost”, te istakao da podaci o logorima u Drugom svetskom ratu uče čovečanstvo da postoji nešto što je najgore, ali da ponekad postoji i “gore od najgoreg”. On je dodao i da su tehnike ubijanja kod ustaša bile brutalnije, divlje i zlonamernije u odnosu na one kod nacista, naglašavajući da je poricanje ustaških zločina u Jasenovcu ponovno ubijanje već mrtvih žrtava.
Nažalost, ni poricanje nije došlo preko noći…
U Titovoj Jugoslaviji, Jasenovac je bio nepoželjna tema, od Jasenovca je mnogo važnije bilo sačuvati “bratstvo i jedinstvo”. I bi tako, Jasenovac je gurnut u zapećak, žrtve su potisnute, Hrvatskoj nikada nije suđeno za genocid, a u međunarodnim odnosima ovo pitanje se više ne otvara kako bismo “krenuli dalje”. Da zlo bude veće, podaci o broju žrtava kontinuirano se falsifikuju i umanjuju.
U Srebrenici je prema različitim procenama živote izgubilo između 5 i 8 hiljada nevinih ljudi, neki čak navode i preko 8 000. Sa druge strane, od strane ustaša je samo iz kozarskih sela i gradova, ubijeno više od 11.000 DECE. Najmlađa su bila u pelenama i kolevkama, a najstarija su imala 14 godina. Njih 1.195 bilo je od nekoliko dana do nekoliko meseci starosti. Prosečna starost 11.194 ubijenih dečaka i devojčica bila je 6,5 godina. Od toga je ubijeno: srpske dece – 10.775, romske – 310, muslimanske – 73, jevrejske – 15, hrvatske – 12, a za devetoro dece nije utvrđena nacionalnost.
Prema pisanju Hitlerovog generala Glez fon Horstenaua, koji je svakodnevno vodio dnevnik i sve objavio u svojim memoarima „Između Hitlera i Pavelića”, navodi se da je do jeseni 1941, ubijeno prilikom pogroma i u logorima 200.000 Srba. Do kraja 1943. godine poslanik dr Najbaher procenjuje broj ubijenih Srba na oko 750.000. Takođe, novinar i autor knjige “Krst na križu” Ratko Dmitrović, podseća da službeni broj od 650.000 Srba ubijenih u Jasenovcu nije pronašla ni plasirala srpska strana, već tzv. “Zemaljska komisija”, osnovana 1946. godine, a sastavljena od Hrvata, predsednik je bio Venceslav Celigoj, a sekretar Ante Štokić.
Uprkos svemu, Hrvatska nikada nije odgovarala za ova zlodela, a Jasenovac je ostao genoci o kojem se ćuti, naravno, sve u ime očuvanja i slave “naših naroda i narodnosti”. Ma ne samo da nije odgovarala, nego se ti zločini kao takvi javno poriču. Čast izuzecima koji su svesni bestijalnosti počinjenoj na teritoriji NDH, Jasenovac se i danas uglavnom predstavlja kao “radni logor”, u kojem nije bilo dece, jer deca su bila smeštena u “Prihvatilištu za decu”, tamo se o njima staralo, vodilo računa, bili su lečeni, učeni i paženi, i u tome su im pomagale časne sestre. Čak je i hrvatska Wikipedia u jednom momentu izmenila članak o logoru Jasenovac i opisala ga kao mesto gde su “zatočenici učili, radili i uživali”. Vrhunac opisa dao je Igor Vukić govoreći kako su zatočenici “učili zanate i slušali operu”. On u svojoj knjizi “Radni logor Jasenovac”, negira bilo kakve sistematske zločine nad Srbima, Jevrejima i Romima i govori o “zločinima partizana”. Takođe tvrdi da nije bilo ni monstruznih ubistava, već samo “nekoliko grupnih egzekucija koje su posledica odmazde za bežanja, disciplinske prekršaje ili pokušaje pobune”. Jasenovac je u njegovoj interpretaciji događaja bio mesto mnogobrojnih radionica u kojima su zatvorenici mogli da pokažu svoje “kreativne sposobnosti”, te da se zabavljaju, pošto je bilo “skečeva, ironije, fudbalskih utakmica, koncerata, priredbi i pozorišnih predstava”. Vukić u svom radu, negira i samu narav ustaškog režima.
Bilo je i pre Dare pokušaja da svet sazna stravičnu istinu iza ovog bestidnog pokušaja revizije istorijskih činjenica, koje u svojoj brutalnosti nikako ne idu u prilog onima koji tako žarko žele da ih gurnu pod tepih. U tom pravcu, po automatizmu dođe da se na svaki pokušaj Srba da kažu svoju stranu priče nalepi etiketa ratnohušačke, velikosrpske i dnevnopolitičke propagande. Nasuprot tome, svaka prilika da se Srbi prikažu kao negativci, čak se i ne dovodi u pitanje, to se instant oberučke prihvata.
Kada je 2018. godine u Ujedinjenim nacijama u Njujorku, otvorena izložba „Jasenovac-pravo na nezaborav”, sa porukom da se strahote u Jasenovcu ne smeju zaboraviti i da on mora ostati jedan od najznačajnijih simbola stradanja Srba, Jevreja, Roma, antifašista Hrvata i drugih nacija, Hrvatska je brzinom svetlosti reagovala protestnom notom, ističući da „Srbija nastavlja sa zloupotrebom i manipulacijom žrtvama Jasenovca u dnevnopolitičke svrhe”. Istovremeno, Hrvatska je ipak našla za shodno da na nacionalnoj televiziji prenosi koncert Tompsona uz stihove pesme „Jasenovac i Gradiška stara, To je kuća Maksovih mesara, U Čapljini klaonica bila, Mnogo Srba Neretva nosila…” Naravno, kad je Evropa za divno čudo ipak pokazala reakcije na ovakve “umetničke” momente, autor je bez imalo srama tvrdio da to nije njegova pesma već da je to “podvala hrvatskom narodu i čista izmišljotina onih koji po svaku cenu hoće ovaj narod da prikaže zločinačkim, nehumanim i primitivnim”, opet aludirajući, pogađate na koga?
Dvostruki aršini beskompromisno i očigledno sprovodeni u pokušaju gotovo epske propagande koja se po ovim pitanjima pokušava nametnuti kako bi se srpske žrtve umanjile, ne samo da su iz aviona uočljivi, nego “Ajme meni Gospe”, pa bilo bi možda i smešno, da nije tako žalosno. Na sve to, dođe još i činjenica da su monstruozni umovi koji su sprovodili najveći broj egzekucija u logorima smrti NDH, većinu života proveli su na slobodi, a sahranjeni su uz najveće državne počasti. I tu ne govorim o godinama nakon II svetskog rata, nego i o dvehiljaditim, kada se uveliko i sa maksimalnom teatralnosti govori o oduzetim pravima, patnjom i terorom koju sprovodi srpski narod nad ostatkom regiona, te zbog toga mora biti satanizovan i kažnjen. Rekao bi čovek da imamo moć gospodara univerzuma, šta nam se sve pripisuje.
I mogli bi mi tako pisati do u nedogled, ali privešćemo ovaj tekst kraju rečima Moše Ha Eliona, predsednika Društva preživelih logoraša Aušvica “Došao sam u Srbiju da vam kažem da se borite za istinu, da se nikada ne predate, jer vi danas govorite u ime žrtava. Neka njihov glas istine nikad ne utihne!”
Poštujmo tuđe žrtve, ali ne zaboravimo svoje!
Večna im slava!
