Umetnost udvaranja

Čini se da priroda sa nama ima tačno određene ciljeve. Najvažniji je, izgleda, produženje života i vrste. U tu svrhu obezbedila nas je posebnom vrstom podstrekača koju nazivamo nagoni. Oni se staraju da cilj bude ostvaren. Kao i kod svakog ostvarenja cilja mora se odnekle početi.

Prvi korak u ovom, od prirode postavljenom zadatku je naravno – kako naći partnera. Zato i nije čudno ako se kaže da je udvaranje univerzalni fenomen i da je prisutan u svim kulturama i vremenskim periodima. Razlikuju se samo načini na koji se ostvaruje.

Određeni dokazi da se, kada govorimo o udvaranju, radi o nečem što možemo smatrati  i delom naše nagonske prirode, leže u činjenici da se i u životinjskom svetu može opservirati ponašanje koje predhodi parenju, a slično je  onom što kod čoveka nazivamo udvaranjem. Recimo, poznat je “ples” pauna koji podrazumeva “šepurenje”, isticanje grudnog koša i široko otvaranje svog predivnog, šarenog repa. Miševi međusobno trljaju nosiće dok, recimo, delfini između ostalog “pevaju” prilikom “udvaranja”. Neke životinje menjaju svoju boju ili luče određene supstance kako bi privukle partnera. 

Zaljubljenost je opet druga priča, ona (ponekad) nema veze sa udvaranjem.

Kod ljudi je to ipak malo drugačije

Nagonska priroda je dopunjena i nekim drugim momentima. Uglavnom se radi o socio-kulturalnim uplivima i normama. Naravno, ne treba zaboraviti i naše individualne razlike koje potiču od same ličnosti i vaspitanja.

Udvaranje se razlikovalo i u zavisnosti od vremena u kome se odvijalo. Recimo, u 19. veku, odnosno u Viktorijanskom periodu, postojali su tačno određeni kodeksi ponašanja prilokom udvaranja. Svako drugačije ponašanje se smatralo nepristojnim i bilo je socijalno sankcionisano. 

Mlade dame su od najmlađih dana podučavane kako treba da se ponašaju. Mesta susretanja su uglavnom bila tokom balova ili crkvenih ručkova. Ako bi gospodin želeo da odpleše sa mladom damom, morao bi da joj bude predhodno predstavljen. To nije automatski značilo da može da joj se nakon toga obrati u bilo kojoj drugoj situaciji. 

Ako bi želeo pravo poznanstvo, morao je da to učini uz pomoć zajednčkih prijatelja koji bi ga preporučili dami. Nakon zvaničnog upoznavanja, gospodin je mogao da ponudi mladoj dami da je , recimo, otprati kući, šaljući joj poruku u kojoj je moli da bude njen pratioc. 

Mlada dama odlučuje ko joj se najviše dopao i čiju će ponudu prihvatiti, i naravano pisanim putem, šalje svoj odgovor.  

Viktorijanski sastanci su bili uvek na neki način nadgledani. Dama nikada nije izlazila sa džentlmenom van kuće u kasnim večernjim satima. Smatralo se nepristojnim čak i ako bi se muškarac zadržao do večernjih sati u poseti dami. Mogao je da joj se obrati i poseti samo sa njenom predhodnom dozvolom. 

Jedna od najromantičnijih aspekta viktorijanskog udvaranja bila je pisana reč. Dame su obično imale svoj dnevnik, a uobičajna je bila i razmena romantičnih pisama. 

I pored ovakvih strogih kodeksa, ono što je ipak bilo dozvoljeno u socijalnim kontaktima je bio flert. Flert se odigravao na veoma suptilan način i uz pomoć dodatnih elemenata poput lepeze, suncobrana, rukavica. Zavisno od njihovog položaja, džentlemi su primali neverbalne poruke zainteresovanosti ili nezainteresovanosti dame. 

Recimo, ako dama sporo zamahuje lepezom znači da je zauzeta ili udata, dok je brzo zamahivanje značilo da je slobodna. Lepeza u desnoj ruci postavljena ispred lica je značila poziv da se dama sledi. Ako je želela da pošalje poruku ljubavi široko bi otvorila lepezu, a potražila bi poljubac otvaranjem i zatvaranjem lepeze. Lepeza prislonjena na desni obraz značila je “da”, a na levi “ne”.

Danas je udvaranje pilično drugačije, otvorenije i socijalno prihvatljivije. Svakako i danas postoje razlike u stavovima naročito među “puritanskim” kulturama poput one u Velikoj Britaniji ili Severnoj Americi, gde se flert doživljava sa negativnim predznakom.

Flert

Govor tela

I kod flerta “govor tela” ima ogromnu ulogu. Izgleda da muškarci i žene nemaju podjednake “znake” koje koriste tokom flerta. 

Kada ugledaju za njih privlačnu ženu, muškarci počinju da se ponašaju drugačije – doteruju frizuru, popravljaju kravatu ili kragnu, otkopčavaju ili zakopčavaju jaknu. Nešto “agresivniji”  nastup se smatra kada zakače palac za pojas ili kajiš, okrenu se telom prema partnerki i približe korak napred.  Pogled zadrže na partnerki nešto duže no obično. Alternativni položaj je kada se podboče, stavljajući jednu ili obe ruke na bokove. Ako sede ili su prislonjeni uz zid, najčešće ćete primetiti kako blago isprave ili rašire noge. 

Sa druge strane, kada pripadnice nežnijeg pola ugledaju za njih privlačnu osobu najčešće počinju da zabacuju kosu i to sa jedne strane na drugu, preko ramena ili je udaljuju od lica. Smatra se da originalni impuls potiče iz potrebe da otkriju oči, mada se ovaj gest može videti i kod osoba sa kratkom kosom. Pogled je uglanom sa poluzatvorenim očima, koji je dovoljno dug da ga mučkarac primeti, ali i dovoljno kratak da dobija prizvuk virenja (što daje posebnu draž). Pojedina istraživanja govore da posebno jak signal za muškarce predstavlja  pogled žene preko ramena.

Kada se pogledi susretnu, ako je zainteresovana za muškarca žena obično spusti stidljivo pogled i usmeri ga u stranu. Ako, međutim, nakon susreta pogleda samo skrene pogled i nastavi živo da gleda po gomili, znak je da je njena zainteresovanost za dotičnog partnera veoma mala. U repertuaru žene se često mogu naći i grickanje usne i diskretno oblizivanje. Prekrštene noge i usmerene ka određenoj osobi takođe pokazuju zainteresovanost. 

Svakako, postoje i znaci koje govore suprotno. Recimo, izbegavanje pogleda, prekrštene ruke, ruke u džepovima, namršteno lice, zevanje, telo okrenuto u stranu, čišćenje noktiju bi bili primeri ponašanja koje “govori” – “Nisam zainteresovan ili zainteresovana, dalje od mene!”

Ko pre devojci … ili malo drugačije