Unakažena lica i povratak u život: Pioniri plastične hirurgije u Prvom svetskom ratu

Dr H D Gillies attends Danish sailors injured in warship explosion . Dr H D Gillies (left) in the operating theatre of the Navy Hospital , Copenhagen , wioth an audience of Danish surgeons . 1924, Image: 29108328, License: Rights-managed, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: Profimedia, Topfoto

Plave klupe ispred bolnice Kvin u Londonu bile su rezervisane za ljude razbijenih lica i srušenih snova. Boja ovih klupa je upozoravala lokalno stanovništvo da okrene glavu na drugu stranu, kako bi izbegli kontakt lice u lice sa surovom realnošću rata i kako bi sačuvali unakažene mladiće od još jednog pogleda užasa, još jednog neprijatnog pogleda.

Vojnici koji su sedeli na tim klupama, u godinama nakon Prvog svetskog rata, na Zapadnom frontu su pretrpeli rane lica koje nikada ranije nisu viđene u ratu. Oluje metaka i metalni opiljci granata cepali su meso i kidali lica ljudi koji bi se usudili da provire iz rova, ili pokušali da izbegnu vatru automatskih pušaka.

“Nebo je bilo puno raspršenog gvožđa. Prva stvar koja je bila izložena ovom gvožđu je ljudsko lice. Oni vojnici koji ne bi poginuli na licu mesta, bili bi strašno unakaženi”, kaže Doran Kart, glavni kustos u Nacionlnom muzeju Prvog svetskog rata u Americi. “Dešavali su se gubici jagodičnih kostiju, što je uzrokovolo ulegnuće čitavog lica. Vilice su bile kompletno rasparčane. Kada postavite ljudsko meso ispred automatske puške kalibra osam milimetara, delova granata i metalnih opiljaka, možete da zamislite scenario”.

Poboljšanje anestezije i lečenja infekcija je vodilo ka tome da ove grozne povrede sa bojnog polja imaju mogućnost preživljavanja. Ipak, povrede lica su bile toliko ozbiljne da su ostavljale vojnike bez mogućnosti da jedu, piju, čak i da pričaju. Vojnici koji bi izgubili svoja lica, izgubili bi i identitet. “Prilično je često iskustvo za neprilagođenu osobu da se oseća kao stranac u svom svetu”, zapisao je hirurg iz Velikog rata Fred Houdlet Albi. “Mora da je ovakav osećaj apsolutni pakao”.

Foto: Profimedia

Međutim, nada je “ležala” u bolnici blizu tih plavih klupa gde je doktor Harold Gilis, pionir nove tehnike rekonstruktivne hirurgije, vraćao ne samo lica vojnika, nego i neku vrstu normalnosti u njihovim životima. Novozelanđanin Gilis se pridružio Kraljevskom vojnom medicinskom korpusu na početku rata. Raspoređen na Zapadnom frontu, specijalista za uho, grlo i nos je služio u terenskim ambulantama i zajedno sa zubarima i doktorima bio na čelu rekonstruktivne hirurgije.

“Plastična hirurgija je izmišljena vekovima ranije, ali uopšte nije bila primenjivana”, objašnjava Kart. “Ovi rekonstruktivni hirurzi su shvatili nove tehnike za saniranje deformiteta, a i anestetici su bili bolji”.

Foto: Profimedia

Po svom povratku u Englesku, Gilis je ubedio glavnog vojnog hirurga da osnuje odeljak za povrede lica u vojnoj bolnici u Kembridžu. Nakon bitke na Somi, broj povređenih vojnika je preplavilo kliniku. Gilis je u junu 1917. godine otvorio bolnicu Kvin u jugoistočnom predgrađu Londona, sa kapacitetom od 1000 kreveta za pacijente sa povredama lica. Vojnici koji su se prijavljivali bili su bez vilice, nosa, jagodičnih kostiju i očiju. Piloti i mornari su dolazili sa strašnim opekotinama. Svi su preživeli takvu psihološku traumu da su ogledala držana dalje od njih.

Preuzeto: nationalgeographic.rs


Be the first to comment

Leave a Reply