Kada govorimo o lekovima u ovom tekstu isključivo mislimo na jednu specifičnu grupu lekova tzv. psihofarmake (lekove koji utiču na psihičko funkcionisanje, psihičke simptome, psihička stanja i funkcije). U ovu grupu lekova spadaju anksiolitici (popularno sedativi), antidepresivi, psihostabilizatori, neuroleptici itd. Neke vrste sedativa (poput bromazepama, bensendina itd) mogu prepisivati lekari opšte prakse ili lekari nekih drugih specijalnosti, dok većinu psihofarmaka mogu prepisivati isključivo neuropsihijatri, psihijatri i neurolozi. Dakle, prepisivanje određene vrste lekova i načina njihove upotrebe određuju isključivo lekari navedenih specijalnosti, psiholozi ne prepisuju lekove, niti su obučeni za primenu bilo kog vida farmakoterapije (terapije lekovima).
Psihofarmaci su specifična vrsta lekova koji dovode do redukcije i ublažavanja simptoma psihičke patnje (i njihovih telesnih korelata) kao što su: simptomi anksioznosti, depresije, intenzivne oscilacije u rasploženju, halucinacije itd. Sama reč lek implicira da su lekovi neke supstance koje dovode do izlečenja neke bolesti tako što utiču na same uzročnike bolesti. Za razliku od nekih drugih grana medicine gde neki lekovi stvarno leče (u smislu da utiču na uzroke bolesti) psihijatrijski lekovi nažalost nemaju tu moć.
Zašto psihofarmaci ne leče već samo ublažavaju simptome psihičkih poremećaja?
Psihofarmaci ne leče iz prostog razloga jer ne utiču na direktne uzroke bolesti ili poremećaja i to iz razloga što su uzroci psihičkih poremećaja višestruki, složeni, utiču jedni na druge a naučna saznanja o uzrocima psihičkih poremećaja su još uvek veoma nejasna. Ali i pored toga, psihofarmaci utiču na psihička stanja tako što mogu umanjiti psihičke togobe koje su sastavni deo poremećaja. Ova vrsta lekova utiče na određene hemijske supstance u mozgu (neurotransmitere) popravljajući narušenu neurohemijsku ravnotežu u mozgu koja je pre posledica (nego uzrok) samog poremećaja. Neki od tih lekova su efikasni i daju dobre efekte kod nekih grupa pacijenata sa određenom vrstom poremećaja. Međutim, kao i uvek, ne postoji nijedan lek koji je dobar za sve pacijente kao ni za sve bolesti. Jedan te isti lek može dati veoma različite efekte kod različitih pacijenata sa istom dijagnozom. Razlozi za to su višestruki (i uglavnom nepoznati). Postoje teoreije koje kažu da je depresija posledica manjka sertonina u mozgu. To je naravno samo teorija i to netačna. Postoje brojni kontradiktorni nalazi koji pokazuju da neki lekovi koji smanjuju nivo serotonina imaju antidepresivno dejstvo.
Da li i kada je poželjno primeniti psihofarmakološki tretman kod osoba koje pate od nekih psihičkih smetnji?
To je veoma složeno, osetljivo i kontraverzno pitanje, stručnjaci imaju različita mišljenja na tu temu. Kod konkretnog pacijenta (osobe) na to pitanje odgovor mora dati psihijatar i to na osnovu postavljene dijagnoze, težine i trajanja poremećaja i brojnih drugih informacija koje psihijatar prikuplja pre nego što odluči koju vrstu terapije će primeniti kod date osobe. Tu često nastaju problemi.
Neki psihijatri su skloni da gotovo svima koji se obrate za pomoć, skoro neselektivno prepisuju lekove (čak i kod lakših stanja kao što su prolazne psihičke krize itd). To naravno nije opravdano jer pored svojih blagotvornih dejstava svi ovi lekovi imaju brojne štetne efekte po organizam(naročito neuroleptici i antidepresivi). Zašto to neki psihijatri čine? U pitanju mogu biti različiti motivi, kod nekih je u pitanju čisto neznanje, neki nisu baš voljni da se bave svojim pacijentima jer to zahteva ulaganje truda i vremena a neki psihijatri su sponzorisani od strane brojnih farmakoloških kompanija koje ne štede novac koji su spremni da plate za promovisanje i prodaju svojih proizvoda. Treba reći istinu, a to je da su skoro svi psihijatrijski seminari, kongresi, istraživanja, izdavačka delatnost pa čak i bolničke proslave i jubileji sponzorisani od strane tih farmakoloških kompanija. Inače poznato je da je farmakološka industrija, industrija broj jedan u svetu po nivou zarade. Psihijatrija je odličan vid zarade jer se danas u svetu od različitih oblika depresije pati oko 30% populacije.
Drugu krajnost ovakvom nesavesnom radu predstavljaju primeri nekih psihijatara (dosta retkih u našoj praksi) koji su pak veoma štedljivi u prepisivanju pomenutih lekova, što znači da ih ne prepisuju i onda kada bi to bilo dobro. Dakle, zloupotreba lekova ne postoji samo od strane njihovih korisnika već i od strane lekara koji ih prepisuju.
Između ova dva ekstrema postoje brojni savesni i stručni psihijatri koji valjano rade svoj posao trudeći se da pacijentima pomognu što više mogu a sa što manje štete. Nesavestan i nemaran rad psihijatara može imati brojne štetne posledice, na primer: prepisivanje antidepresiva osobama za koje ti lekovi nisu podobni može dovesti do niza komplikacija od pojave neprijatnih telesnih simptoma, napada panike i anksioznosti pa sve do pojave psihotičnih simptoma. Tako da treba biti obazriv pri samom izboru lekara. Savesni i stručni psihijatri pažljivo slušaju svoje pacijente, uzimaju detaljnu anamnezu (podatke o pacijentu i njegovoj istoriji, kako životnoj tako i medicinskoj) i uzimaju u obzir brojne informacije kada određuju vrstu terapije i način njene primene.
Treba istaći da će efekti lekova zavisiti od vrste primenjenog leka kod datog pacijenta, vrste i težine njegovog poremećaja, načina primene itd. Kao što psihijatri mogu načiniti greške, ponekad i sami konzumenti lekova greše, odnosno zloupotrebljavaju lekove. Zloupotreba lekova se može sastojati u nepridržavanju načina uzimanja leka koji je odredio psihijatar (bilo da pacijenti uzimaju veće ili manje doze), naglog prekidanja terapije bez konsultacije sa lekarom ili samoinicijativno uzimanje psihofarmaka bez znanja o njihovom dejstvu, svrsi i mogućim i čestim štetnim efektima. Ipak, najgora stvar je samoinicijativno i nedozvoljeno konzumiranje ovih lekova zajedno sa drugim psihoaktivnim supstanacama (alkoholom, drogama i drugim lekovima itd). Ovakva vrsta ponašanja može biti veoma opasna i štetna i može dovesti do dodatnih komplikacija, kao što su stvaranje zavisnosti, pojačavanje neprijatnih psihičkih i telesnih simptoma itd.
Najvažniji zadatak psihijatra je da proceni kada je nužno a kada ne primeniti neki farmakološki tretman. To je nekada veoma lako (kada se radi o težim psihičkim smetnjama i duševnim bolestima – psihozama, teškim depresijama) a nekada to uopšte nije lak zadatak (naročito kod blažih anksioznih i depresivnih stanja). U nekim takvim slučajevima primena navedenih lekova može biti kontraproduktivna (naročito kod mlađih osoba).
Da li se lekovi i psihoterapija mogu kombinovati?
Ponekad se preporučuje kombinovanje farmakoterapije (lekova) i psihoterapije, to je često slučaj kod nekih oblika depresije i težih anksioznih stanja. Istraživanja su pokazala da ovakav kombinovani tretman uglavnom daje dobre rezultate. Međutim, u nekim slučajevima primena lekova ne samo da nije nužna već može biti i kontraproduktivna, tu se pre svega misli na prolazna i blaža anksiozno-depresivna stanja, koja često mogu biti reakcije na neke životne krize koje su u vezi sa nekim naglim i nepovoljnim životnim promenama. U ovakvim slučajevima primena psihoterapije i savetovanja (psihološkog tretmana) daje bolje rezultate bez ikakvih štetnih efekata. Upravo iz navedenih razloga, potrebno je da psihijatar pre nego što prepiše neku terapiju izvrši detaljno ispitivanje pacijenta i njegovih tegoba (što mnogi psihijatri i čine, često u timu sa psiholozima koji obavljaju svoj deo psihodijagnostičkog posla).
Upotreba psihofarmaka može biti korisna u pojedinim slučajevima (a u nekim i nužna, npr: kada su u pitanju psihotični poremećaji i teški afektivni poremećaji). Poznato je da lekovi utiču na neurohemiju mozga i time posledično mogu popraviti narušenu neurohemijsku ravnotežu, ali lekovi sami po sebi ne mogu promeniti štetne obrazce mišljenja, osećanja i ponašanja. To se može postići isključivo psihoterapijskim tretmanom kod osoba koje imaju kapacitet i motivaciju da idu na psihoterapiju. Ako nije primenjen neki psihoterapijski tretman, kada se prestane sa primenom lekova i kada se ponovo jave nepovoljni životni događaji u životu osobe koja je lečena, simptomi će se ponovo vratiti jer će osoba početi ponovo da razmišlja, oseća i ponaša se na isti, stari i disfunkcionalan način koji je i doveo do javljanja tegoba.
Šta možemo zaključiti na kraju?
Zaključci koje možemo izvući iz ovog teksta su sledeći:
Dobro razmislite da li želite da se lečite lekovima. Informišite se o lekovima koje odlučite da pijete, pročitajte obavezno kontraindikacije.
Ako vi ili vaš lekar smatrate da vam lekovi mogu koristiti u ublažavanju vaše psihičke patnje obratite se stručnjaku, lekaru specijalisti – psihijatru ili neuropsihijatru. Pokušajte da nađete dobrog stručnjaka (što je lako reći ali ne tako lako i ostvariti u praksi), raspitajte se pre toga, možete se obratiti za pomoć u nekoj od državnih medicinskih ustanova (vidi korisne linkove na našem website-u) ili u nekoj privatnoj praksi (visoka cena usluga često nije garant kvaliteta, imajte to na umu).
Nemojte nikada uzimati lekove na svoju ruku a naročito ih nemojte konzumirati sa alkoholom i drugim drogama jer će te tako napraviti sebi dodatne komplikacije. Slušate svog lekara i pridržavajte se instrukcija koje vam on/ona daje kada je u pitanju upotreba ovih lekova. Takođe, slušate i svoje telo, ako osetite da vam određeni lekovi koje vam je vaš lekar prepisao škode, ako osećate neke dodatne tegobe, obavezno to saopštite svom lekaru, jer nijedan lekar ne zna apsolutno kako će neki lek delovati na vas lično. U takvim slučajevima vaš lekar vam može zameniti lek nekim drugim lekom, smanjiti dozu datog leka ili uključiti i neke druge lekove. Ne prekidajte upotrebu psihijatrijskih lekova bez konsultacija sa vašim lekarom. Nekada je stvarno nužno uzimati ove lekove ako to vaš lekar proceni. Budite obazrivi ali nemojte misliti da ste stručnjak jer to ne ide u prilog vama i vašem zdravlju.
Izvor: vaspsiholog
