Rezultati različitih istraživanja su pokazali da ljudi u našem regionu previše brinu u odnosu na neke druge, od nas geografski udaljene narode. Kada veliki broj pojedinaca značajan deo svog vremena svakodnevno posvećuje zabrinutosti oko najrazličitijih stvari, to smanjuje njihov doživljaj kvaliteta sopstvenog života.
Zabrinutost jeste korisno osećanje koje nam pomaže da se zaštitimo od mogućih budućih negativnih scenarija. Dobit koju imamo od zabrinutosti je dvojaka. S jedne strane se pitamo šta možemo da učinimo u sadašnjosti kako bismo sprečili zamišljeni negativni razvoj. Sa druge strane se pitamo, ukoliko takav razvoj ne možemo da sprečimo, kako da se što bolje pripremimo za njega ukoliko se obistini.
U našem mentalitetu postoje različiti razlozi koji čine da su ljudi zabrinuti i onda kada to nije razumno. Tako, na primer, roditelji smatraju da kada ne bi bili zabrinuti za postupke svoje odrasle dece, to bi značilo da su prestali da ih vole. Neki smatraju da time što su veoma zabrinuti oko nečega što im je važno, doprinose da se neka viša sila na njih sažali i pobrine za pozitivni ishod. Treći smatraju da kada ne bi bili zabrinuti, drugi bi smatrali da su neodgovorni.
Za one ljude koji smatraju da previše brinu i kojima to predstavlja problem, poznati američki psihoterapeuti Meri i Robert Gulding su razvili program oslobađanja od „zavisnosti od zabrinutosti”, kojeg su opisali u knjizi „Upravljanje brigama”.
Suština ovog programa je da ljudi koji previše brinu počnu da razmišljaju o sopstvenim brigama i da prema njima zauzmu određeni stav na osnovu čega će upravljati svojim mentalnim i emotivnim procesima. Prvo pitanje koje neko treba sebi da postavi jeste da li neka njegova konkretna briga spada u male, srednje ili velike brige. Drugo pitanje koje treba sebi postaviti jeste koliko je verovatno da se zamišljeni negativni scenario obistini. Ukoliko je to veoma malo verovatno, takva briga je „kreativna fantazija”, što znači da je treba odbaciti. Ukoliko postoji značajniji rizik da se negativni scenario obistini, osoba treba da se zapita da li ona može nešto da učini da se to spreči. Ukoliko ona ne može da spreči takav razvoj, briga spada u kategoriju „izvan moje moći”, što znači da je takođe treba odbaciti.
Kada postoji značajniji rizik da se briga ostvari i kada osoba procenjuje da može nešto da učini kako bi to sprečila, ona treba da razmisli o svojim izborima, o tome šta bi tačno mogla da učini. Nakon toga ona treba da odluči da li je voljna da to zaista i učini. Ako nije voljna da to učini, to sebi treba da prizna. Kada svoje „trebalo bi” zameni sa „ne želim”, ona odbacuje takvu brigu. A ako jeste voljna, tada treba da odmah stupi u potrebnu akciju umesto da nastavi da brine.
Izvor: Zoran Milivojević Politika
