Varljivi snovi o sjajnom životu u Južnoj Koreji: Zašto se oni koji su prebegli iz Severne Koreje vraćaju u nju?

Ali prebezi i poznavaoci situacije kažu da čak i ako je razlog za odlazak iz Južne Koreje nejasan, činjenica da su neki severnokorejski prebezi voljni da se vrate u jednu od politički najizolovanijih zemalja na svetu samo ističe koliko život na jugu može biti izazovan za Severnokorejce.

Zašto se ljudi odlučuju da prebegnu

Otkako je Korejski rat okončan primirjem 1953. godine, Severnu i Južnu Koreju razdvaja gotovo neprobojna granica koja sprečava bilo koga da pređe na drugu stranu.

Tokom narednih decenija, Južna Koreja se modernizovala, postajući jedna od najbogatijih i tehnološki najrazvijenijih zemalja sveta. U međuvremenu, Severna Koreja postaje sve više izolovana, a građani su izloženi siromaštvu i ograničenim osnovnim slobodama.

Od 1998. godine više od 33.000 ljudi prebeglo je iz Severne Koreje u Južnu Koreju, prema informacijama Ministarstva ujedinjenja Južne Koreje. Međutim, broj se smanjio poslednjih godina nakon što je Kim uveo još oštrije granične kontrole kako bi sprečio priliv koronavirusa.

U veoma retkim prilikama, prebegli uspevaju da pobegnu kroz strogo čuvanu demilitarizovanu zonu koja razdvaja Severnu i Južnu Koreju. Velika većina, poput prebega Kang Čun-hjuka, beži preko duge granice Severne Koreje sa Kinom.

Kangova porodica je izbegla 1998, kada je on imao 12 godina, pre nego što je nekoliko godina kasnije konačno stigla u Južnu Koreju.

U Severnoj Koreji Kang je, kako se priseća, imao jedva dovoljno hrane da preživi. Ponekad bi cela porodica jela jednu porciju suvih rezanaca u nedelju dana.

– Nije vredelo ići u školu, pa smo ja i moji drugovi iz razreda krali hranu poput kukuruza ili krompira – rekao je on.

Prema istraživanju u kom je učestvovalo 3.000 ljudi, a koje je ove godine objavila Severnokorejska fondacija za izbeglice, nestašica hrane jedan je od najčešćih motiva za bekstvo. Skoro 22 odsto ispitanika reklo je da su zbog toga prebegli. Najčešći razlog koji se navodi (23 odsto) jeste da ljudi ne vole da ih kontroliše ili nadgleda režim Severne Koreje.

Kada stignu u Južnu Koreju, postoji protokol koji se koristi da im se pomogne. Prebegli prolaze kroz obaveznu edukaciju koja traje 12 nedelja i koja im pomaže da se prilagode životu u svom novom domu. Daju im se finansijska podrška i smeštaj, kao i pristup zdravstvenoj zaštiti i službama za zapošljavanje.

Ali čak i u tim uslovima život prebega ume da postane ozbiljna borba.

Pronalazak posla i uklapanje

Pre nego što je Kang Na-ra prebegla 2014. kao tinejdžerka, mislila je da će njen život u Južnoj Koreji biti sličan K-dramama koje je gledala u tajnosti u gradu Čondžin, ali život u ovoj zemlji je bio daleko od romantičnog sveta koji je videla na ekranu.

Majka Kang Na-ra je prebegla pre nje, ali njihov zajednički život u Južnoj Koreji nije bio onakav kakvom se ona nadala.

Njena majka je radila mnogo sati i često je bila odsutna od kuće plešući u izvođačkoj grupi severnokorejskih begunaca kako bi sastavila kraj s krajem. Iako je Kang Na-ra govorila istim jezikom, bila je usamljena i imala je malo prijatelja u Južnoj Koreji.

Drugi prebeg, koji nije želeo da bude imenovan ili da se identifikuje zbog straha od posledica po njegovu porodicu koja ostaje u Severnoj Koreji, rekao je da se takođe borio sa kulturnim šokom kada je prebegao pre nekoliko godina. Čak su mu smetali i svetli i šareni natpisi i obilje engleskih reči koje se koriste u Južnoj Koreji.

– Takve stvari se ne mogu videti i čuti u Severnoj Koreji. U Južnoj Koreji mi se u početku mnoge stvari nisu dopale – rekao je prebeg i dodao mnogima koji su došli sa severa bilo teško da nađu posao.

Statistički podaci iz 2020, koje je prošle godine objavilo Ministarstvo ujedinjenja Južne Koreje, pokazuju da su prebezi imali višu stopu nezaposlenosti od opšte populacije, sa 9,4 odsto nezapolsenih izbeglica, u poređenju sa 4 odsto opšte populacije.

– Važno je naći dobar posao, ali čak i Južnokorejci koji su ovde odgajani i obrazovani teško nađu pristojan posao. Možete da zamislite koliko teško može biti severnokorejskim prebezima – rekao je on.

Porodici Kang Čun-hjuka vlada je dala stan kada su 2001. godine, posle tri godine u Kini, stigli u Južnu Koreju. Ali njegov severnokorejski naglasak otežao mu je da se uklopi u školu i odustao je.

Radio je fizičke poslove do svoje 25. godine, nesiguran da li će ikada moći da radi nešto drugo.

Za neke je borba da se prilagode i pronađu posao imala smrtonosne posledice. Severnokorejski prebeg Han Sang-ok pronađena je 2019. mrtva u svom stanu sa svojim šestogodišnjim sinom nakon što mesecima nije plaćala račune.

Iz stana je izbijao neprijatan miris, pa je pozvana policija, koja je pronašla dva tela u raspadanju i prazan frižider, zbog čega je policajac naveo da je uzrok smrti najverovatnije glad.

Razdvojenost od porodice

Nisu svi begunci došli u Južnu Koreju maštajući o sjajnom životu. Kim Rion-hui redak je slučaj prebega koji je u nju stigao gotovo slučajno.

Ova Severnokorejka, stara 54 godine, živela je relativno luksuznim životom u svojoj zemlji pre nego što je otišla u Kinu 2011. da poseti rođake i potraži medicinsku negu zbog bolesti jetre. Tamo je otkrila da kineski lekari žele plaćanje unapred.

Saznala je da Kinezi često idu u Južnu Koreju da zarade novac, pa se prijavila se za putovanje i ostavila svoj severnokorejski pasoš brokerskoj grupi, ne shvatajući da to znači da nikada neće moći da se vrati kući.

Kim svakodnevno oseća neprijateljstvo Južnokorejaca, posebno kada severnokorejski lider ispaljuje projektile. Ona je za Si-En-En priznala da se bori da se prilagodi kapitalističkom društvu kojim upravljaju tržišni pritisci i da razume ono što ona vidi kao svet u kom je čovek čoveku vuk.

– Kao da smo mi nafta, a Južna Koreja voda, pa ne možemo da se mešamo – rekla je ona.

To je uobičajeno osećanje prebega. Prema istraživanju Severnokorejske fondacije za izbeglice, dok je većina ljudi srećna u Južnoj Koreji jer mogu da žive slobodnim životom i zarađuju u odnosu na to koliko rade, mnogi su nezadovoljni nivoom intenzivne konkurencije.

Ipak, Kim najteže pada razdvojenost od porodice. Južnokorejski zakon sprečava bilo kakvu komunikaciju sa ljudima u Severnoj Koreji i Južnokorejci ne mogu da putuju tamo. Osim ako se Kim ne ušunja nazad u Severnu Koreju ili dve Koreje ne postignu mirovni sporazum, ona ima male šanse da ponovo vidi svoju porodicu.

Kim je svoju ćerku poslednji put videla kada je ona imala 17 godina, pre 11 godina. Ona može da komunicira sa porodicom samo preko novinara koji nose pisma i poklone za nju u Severnu Koreju, ali to nije bilo moguće otkako je Severna Koreja zatvorila svoje granice zbog pandemije kovida 19 2020.

– Strašno je biti sam. Kada uveče vidim upaljena svetla u drugim stanovima, zamišljam porodice kako večeraju zajedno. To je najtužniji i najusamljeniji osećaj – rekla je ona.

Zašto se prebegli vraćaju

Bez obzira na poteškoće boravka u Južnoj Koreji, velika većina ostaje u njoj. Ta većina smatra da su koristi boravka u Južnoj Koreji daleko veće od rizika sa kojima se suočavaju ako se vrate.

Seo Džae-pjeong, direktor Udruženja severnokorejskih prebega, prebegao je 2001. Za 20 godina koliko je živeo u Južnoj Koreji lično je poznavao samo jednog prebega koji se vratio u Severnu Koreju.

Ona je bila lekar sa porodicom u Severnoj Koreji koja nije shvatila da je njen brat dovodi u Južnu Koreju, rekao je on.

– Nije imala razloga da prebegne i nije mogla da se navikne na život u Južnoj Koreji – rekao je Seo.

Upitan koliko je od 30 prebega koji su se vratili u Sjevernu Koreju otišlo nazad svojom voljom, rekao je da su neki možda bili ucenjeni ili kidnapovani u blizini granice između Kine i Severne Koreje. Drugi su možda imali velikih finansijskih poteškoća zbog kojih su imali veoma malo izbora.

Li Na-kjung, aktivista za samohrane roditelje i osobe sa invaliditetom sa severa, rekao je da mnogi prebegli koji stignu u Južnu Koreju već imaju velike dugove prema brokerima koji su im pomogli da pređu granicu.

Neki prebegli isplaćuju brokere novcem koji su dobili od države, a zatim zapadaju u još veće dugove dok pokušavaju da nađu posao, kaže Li, koja je prebegla iz Severne Koreje 2005. godine nakon što je njenom mužu namešten zločin za koji kaže da nije počinio.

Težak život u Južnoj Koreji ne ispunjava očekivanja mnogih. Ona zna za jednog čoveka koji je bio visoki vojni oficir u Severnoj Koreji, a koji je u Južnoj Koreji mogao da nađe posao samo na smetlištu.