Kada se i kako razvija dečija seksualnost? Šta sve utiče na buđenje svesti o razlikama među polovima? Koliki je uticaj roditelja, a koliki važećih stereotipa određenog okruženja? Na mnoga pitanja o dečijoj seksualnosti i danas je teško dobiti odgovor. To je jedna od retkih tabu tema koja odoleva decenijama.
Činioca koji doprinose da ova tema još uvek bude “nezgodna” je mnogo, baš kao što je veliki broj faktora koji utiču na razvoj dečije seksualnosti. Naime, u prvoj godini života polne razlike u ponašanju dece nisu primetne. Ipak, zahvaljujući tome što se od samog početka dečacima više toleriše agresivnost, nestašluk, istraživački duh, a devojčice se podstiču da budu mirnije, poslušnije, da se ne tuku, ne ljute, već u drugoj godini možemo primetiti prve polne razlike među decom. Podrazumeva se da savremeni roditelji pokušavaju da maksimalno osveste svoje lično ponašanje i izbegnu stereotipe u vaspitavanju dece, odnosno, da ih tretiraju, najpre, kao decu a tek potom kao pripadnike određenog pola. Uprkos tome, stereotipi okruženja se reflektuju u nesvesnom delu detetove ličnosti. Kasnije, tokom odrastanja, kada dete dođe u značajniji kontakt sa vršnjacima, njihov uticaj će takođe biti značajan faktor doživljavanja sebe samog.
Deca imaju svoju seksualnost već po rođenju
Pojedina istraživanja su to i naučno dokazala. Na primer, po nekima od njih (Masters 1982) ultrazvučni pregledi ukazuju da se kod muškog fetusa erekcije dešavaju i nekoliko meseci pre rođenja, dok se vaginalno lučenje kod devojčica uočava već 24 časa posle rođenja. Takođe, dečaci imaju erekcije već tokom prve godine života, a neki se sa erekcijama i rađaju.
Podrazumeva se da su individualne razlike velike, ali orijentaciona šema razvoja dečijeg poimanja sopostvene seksualnosti može se posmatrati kroz nekoliko faza. Iako neka deca nikada ne pokažu znake određene faze, proces doživljavanja i razumevanja svoje polnosti odvija se unutar svakog deteta.
Oko 2. godine deca znaju kog su pola i umeju sebe da definišu kao pripadnika tog pola (“ja sam dečak” ili “ja sam devojčica”) Takođe, uspevaju da prave razlike između muškaraca i žena po spoljašnjim manifestacijama, kao što su odeća i frizura.
U trećoj – četvrtoj godini već razumeju da postoje i genitalne razlike između muškaraca i žena, iako to ne uspevaju da verbalno objasne. Nakon treće godine dete ima određenu predstavu o svojim genitalnim organima (čemu služe, po čemu se razlikuju od onih koje imaju pripadnici drugog pola, kako izgleda…), a zahvaljujući tome što još uvek nema iskustvo stida, često se oseća slobodno i da započne razgovore na temu seksualnosti.
Oko 4. godine deca različito doživljavaju svoje polne organe. Devojčice se ponekad ponašaju kao da su uskraćene, ili se žale na svoje polne organe jer ih doživljavaju kao nedostatak. Ovakav stav proizilazi iz nedovoljne informisanosti i onih nesvesnih a usvojenih stereotipa okruženja u kome rastu.
Od 5. godine počinju heteroseksualne igre, posebno one koje uključuju imitiranje odraslih (mama i tata, igra doktora…) kao i sve one koje uključuju pokazivanje svojih ili tuđih genitalija.
Oko sedme godine, dete je zasitilo svoju osnovnu radoznalost pa se sada manje zanima za anatomske razlike i seksualnost, uopšte.
Međutim, za celokupno prihvatanje sopstvene polnosti i seksualnosti izrazito je važno kako se vi, kao roditelji postavite. Naime, polje seksualnosti je buran i dugotrajan proces a od toga kako će dete uspeti da sagleda sebe kao polno biće uveliko će zavisiti njegova seksualnost u odraslom dobu. Tako, vi danas utičete na odnose koje će dete imati prema sebi i svom polnom identitetu, kao i prema budućim partnerima.
Saveti za roditelje
Ponašajte se “prirodno”. Budite opušteni prema “polnim” i seksualnim igrama u predškolskom uzrastu jer njihovo grubo prekidanje stvara kasniju nesigurnost.
Budite dobar primer. Nemojte se stideti svog tela i razgolićenosti, (na primer, nemojte se uspaničiti ako dete “upadne” u kupatilo dok se tuširate).
Vaše barijere stida nisu i detetove. Kada beba u drugom ili trećem mesecu otkrije svoje ruke, to izaziva veliko oduševljenje njene okoline. Ona počinje pažljivo da posmatra svoje šake, prste i da se igra, dodiruje ih… Svi odrasli to tumače kao veliki korak u njenom razvoju. Beba zatim postepeno uspostavlja vezu i sa ostalim delovima svog tela. Polni organi za malo dete, otuda, nisu ništa (ni manje ni više) zanimljiviji od ostalih delova njegovog tela. Ono što njih čini toliko zanimljivima jeste upravo reakcija okoline na ova dečja istraživanja.
Preuzeto: Yumama.com
