Vi ste krivi što drugi mrze vašu decu

Promišljeniji roditelji ne bi dozvolili da neko do koga im je iskreno stalo bude predmet prezira gomile.

 Nedavno sam posmatrao trogodišnjeg dečaka kako polako prati svoju majku i svog oca po krcatom aerodromu. Na svakih pet sekundi besno bi zavrištao – i što je još važnije, namerno je to radio. Nije bio na ivici živaca. Kao roditelj, znao sam po tonu. Samo je nervirao svoje roditelje i stotine drugih ljudi kako bi privukao pažnju. Možda mu je nešto bilo potrebno. Ali ovo nije bio način da to dobije, i njegovi roditelji je to trebalo da mu stave do znanja. Možda ćete reći “pa verovatno su bili premoreni ili neispavani posle dugog puta.” Ali, trideset sekundi pažljivo usmerenog rešavanja problema okončalo bi ovu sramnu epizodu. Promišljeniji roditelji ne bi dozvolili da neko do koga im je iskreno stalo bude predmet prezira gomile.

Takođe sam posmatrao jedan par koji nije bio u stanju da kaže “ne” svom dvogodišnjaku, zbog čega su morali da ga u stopu prate gde god bi mu dunulo da ide, tokom čitavog trajanja posete koja je trebalo da bude prijatna. Toliko se loše ponašao, čim nije bio pod striktnim nadzorom, da nisu mogli da se opuste i ostave ga ni sekundu bez rizikovanja. Želja njegovih roditelja da dozvole svom detetu da se ponaša nesputano i sledi svoje impulse, proizvela je potpuno suprotan efekat: oduzeli su mu nezavisnost. Budući da ga nisu naučili šta znači “ne”, rastao je bez svesti o granicama razumnog ponašanja, a samim tim i bez šanse za autonomiju. Klasičan primer kako previše haosa dovodi do previše reda (kao što je slučaj i kad je obrnuto). Viđao sam i roditelje koji nisu mogli da vode ozbiljan razgovor odraslih za trpezarijskim stolom jer su njihova deca od četiri i pet godina dominirala društvom, jela sredinu iz svih kriški hleba tiranišući prisutne, dok su oni osramoćeno i nemoćno gledali.

Kada je moja, sada odrasla ćerka, bila dete, drugo dete ju je jednom udarilo u glavu metalnim kamiončićem. Gledao sam kako je to dete godinu dana kasnije perfidno gurnulo svoju mlađu sestru unazad preko staklenog stočića. Majka ga je odmah zgrabila i oštrim tonom mu rekla da ne radi takve stvari, istovremeno ga pomazivši na odobravajući način. Podizala je malog boga i gospodara univezuma. To je nepisani cilj mnogih majki, računajući i one koje sebe smatraju borcima za rodnu ravnopravnost. Takve žene će se oštro suprostaviti svakoj naredbi odraslog muškarca, ali će poleteti da svom potomku zauzetom igranjem video igrica ispune naređenje i naprave sendvič. Buduće partnerke takvih dečaka imaće mnogo razloga da mrze svoje svekrve. Poštovanje žena? To je za druge dečake, druge muškarce – ne i za njihove mile sinčiće.

Zanemarivanje i zlostavljanje dece lošim vaspitavanjem ili potpunim izostankom nametanja discipline – može biti namerno i svesno. Ali mnogo češće, moderni roditelji su paralizovani strahom da ih njihova deca više neće voleti ako im odrede i najmanju kaznu. Toliko im je stalo do prijateljstva sa svojom decom, da su spremni da žrtvuju poštovanje. To nije dobro. Dete može imati mnogo prijatelja, ali ima samo dva roditelja, a oni su više od prijatelja. Zbog toga svaki roditelj mora naučiti da istrpi trenutnu ljutnju, pa čak i mržnju svog deteta koja se može pojaviti kao posledica disciplinovanja, pošto je detetova sposobnost da uvidi dugoročne dobrobiti kazne vrlo ograničena. Roditelji su društvene sudije. Oni treba da uče decu da se ponašaju na način koji omogućava smislene i produktivne odnose sa drugim ljudima.

Srećam se jedog odlaska sa svojom ćerkom na  igralište kada je imala oko dve godine. Visila je na penjalici kada je bezobraznik sličnog uzrasta krenuo da stane na prečku o kojoj je visila. Pratio sam ga pogledom i oči su nam se srele. Polako i promišljeno počeo je da gazi njene ruke, sve većom snagom, iznova i izova, ne spuštajući pogled sa mene. Tačno je znao šta radi. Eto ti, ćale – to je bila njegova filozofija. Već je utvrdio da su odrasli jadni i da može lako da ih pobedi (šteta, onda, što će i sam postati isto). Bedna je budućnost koju su mu njegovi roditelji namenili. Na njegovo ogromno iznenađenje, zgrabio sam ga i bacio sa penjalice.

Ne, nisam. Samo sam svoju ćerku odveo negde drugde. Ali bi za njega bilo bolje da jesam.

Izvor: Detinjarije

Be the first to comment

Leave a Reply