Borilačke veštine popularne su širom sveta, a poreklo vode iz Istočne Azije. Kroz istoriju su razvijane najpre kao sredstvo borbe bez oružja, a već dva veka unazad praktikuju se uglavnom u obliku sportskih vežbi, koje za cilj imaju fizičko, ali posebno mentalno zdravlje pojedinca. Borilačke veštine podeljene su na razne oblasti, vrste, stilove i škole, a sigurno najrasprostanjeniji među njima je karate. Teško je na jednom mestu pobrojati sve prednosti bavljenja karateom, ali je moguće izdvojiti najvažnije, a to su disciplina i fokus, razvoj koncentracije, postizanje psihičke stabilnosti, fizičke kondicije, zrelosti i ozbiljnosti, a savladavanje karate veština može u krajnjoj nuždi poslužiti za samoodbranu. Pored toga, aktivno uključivanje dece od malih nogu u trenažni proces uvodi dete u praksu pravilnog trošenja slobodnog vremena i udaljavanja od loših navika. Da su sve ove prednosti odavno prepoznate na teritoriji opštine Kula, govori u prilog teza da na ovom prostoru deluju brojni borilački i karate klubovi, među kojima je najstariji Karate klub „Hajduk“. Više o klubu govori trener i proslavljeni kulski karatista, Nikola Greber.
„Hajde da spomenemo to da je ovaj klub star 45 godina. Ove godine obeležavamo 45 godina. Kroz ovaj klub, za ovih 45 godina prošle su razne generacije, mnogo dece, mnogo sad već odraslih ljudi i možemo da se pohvalimo sa takvim rezultatima s kojim retko koji klub može da se pohvali. Mislim da smo jedan od najtrofejnijih klubova, kako u kulskoj opštini, tako i šire. Mi imamo osvojene dve Premijer lige u seniorima ekipno, imamo više osvojenih Kupova u seniorima ekipno, a kada gledamo i ostale uzrasne kategorije, osvajali smo sve, apsolutno sve. Bili smo prvaci države, osvajači Kupa, u nadama, kadetima, juniorima, mlađim seniorima, devojčice, dečaci, znači apsolutno sve.“
View this post on Instagram
Na pitanja koji su načini da se deca i mladi aktiviraju u karate sportu i koji su benefiti dečijeg angažmana u sportu, Nikola odgovara sledeće:
„To mora, donekle, da krene i od kuće. Kako od kuće tako i od nas, trenera, tako i od ove dece. Zahvaljujući mnogima od njih, drugi su krenuli. Tako da, to je nešto što oni moraju od kuće da ponesu, da roditelji budu ti koji će sagledavati malo šire odrastanje svoje dece, da uz školu, koja je naravno najbitnija da moraju da idu na sport. Ja ne govorim sad samo karate, ja govorim uopšte o svakom sportu.“
„Na drugačiji način sazrevaju ta deca, drugačiji su pogledi na svet, drugačija je širina na koju oni doživljavaju neke stvari. Deca ovog uzrasta sigurno koja ne treniraju nikakav sport nisu doživeli ono što su što su na primer ova deca, od putovanja, do raznih strahova, do pobeda, tuge, smeha i svega ostalog. Ne mislim tu samo na sport i na uspeh u sportu, nego i van toga. Mislim, svi ti neki doživljaji koje oni mogu da dožive i prožive.“
Budući da je Nikola nekadašnji karate šampion, zasigurno zna tajnu zašto je individualni sport značajan za pojedinca koji se njime bavi.
„Tu si sam sa sobom, moraš brzo da donosiš odluke i na taj način nekako mislim da postaješ samostalniji i brže sazrevaš. To je neko moje prosto viđenje. Ja dajem prednost više pojedinačnim sportovima.“
Trener najmlađih polaznika kulske karate škole, Miloš Danilov, ističe da karate pruža stabilan temelj i predstavlja bazu za bavljenje bilo kojim drugim sportom dalje u životu.
„Bukvalno učimo te prve korake, zanimljivije je, ima tu svakakvih anegdota. Znači, deca od pet godina se upisuju, koja su već onako i spretna znaju da hodaju, znaju da trče. Dosta su se dobro i pokazali i posle recimo dve godine treniranja oni su već onako baš dosta, dosta sazreli.“
„Mi sa tako malom decom najviše radimo na tim nekim početnim koracima, kako da pravilno hodaju, pravilno da trče, pravilno da rade vežbe. Da budu fizički spremni, da budu spretni.“
Danilov takođe ističe socijalizujući faktor karate angažmana.
„Kad krenu i takmičenja, putovanja, druženja i to sve zajedno, kad krene školovanje, svi su oni tu i školuju se zajedno, treniraju zajedno, kasnije izlaze u grad zajedno, druže se, sve je to super. Tako smo i mi dok smo bili mlađi, isto tako eto ostala je ta ekipa neka. Svi se i dalje družimo.“
Troje mladih karatista, koji su svi već nosioci titule šampiona bilo države, bilo Balkana, svedoče o tome zašto su se priključili upravo karateu.
„Pa, tata mi je trenirao karate i zvao me da vidim jedan trening i kad sam došao svidelo mi se i nastavio sam da treniram. Pa treniram oko četvrti razred kad sam bio, počeo sam da treniram.“ (Mihajlo Krnajac)
„Psihički sam stabilniji nego kad ne bih trenirao ovo, barem se tako osećam. I fizički sam spremniji.“ (Mihajlo Krnajac)
„Karate treniram od svoje desete godine i počela sam zato što moja starija sestra trenirala, pa mi je ona bila kao neki uzor i sve mi se to činilo jako zanimljivo.“ (Matea Kalmar)
„Pa, zbog razvijanja i fizičke aktivnosti, kao prva stvar, a opet to druženje i same pripreme, jako lep deo mog odrastanja i nešto što mi sigurno pomoglo i nadam se dalje u životu da će pomoći.“ (Matea Kalmar)
„Karate treniram već 10 godina. Izabrala sam ga zato što nam pruža neku slobodu da se prosto pronađemo u tim mečevima i nekako je drugačiji od svih sportova, jer ovde nemamo nikakve, ni lopte ni ništa, nego smo mi sami protiv protivnika.“ (Natalija Seratlić)
Kao i sve sportske uposlenike i kulske karatiste je pandemija na neko vreme onemogućila da se sastaju, treniraju i takmiče. Treneri ističu uticaj koronavirusa na dalji razvoj karate sporta.
„Dosta se nazadovalo, odnosno stagniralo. Nije se nazadovalo, stagniralo se i to se i osetilo jedan period neki, dok nismo opet ušli u neki ritam. Ali, što se tiče na primer novih članova i nekog podmlatka tada, u tom momentu to nas je onako baš dobro razorilo, ali i tu smo hvala Bogu sada dobri i daj Bože samo da se ne vrati opet.“
„Pa uticalo je dosta generalno i na decu i na nas trenere, onako i mi smo se hajde da kažem malo ulenjili, U početku nismo, mislim kao i svi drugi sportisti i u drugim klubovima i sportovima, nismo znali gde ćemo trenirati, u kojoj sali, snalazili smo se. Malo napolju, onda malo kad se spustila ta tenzija, onda smo ušli u salu, treniralo se, ali uticalo je dosta na sve. Roditelji i deca su malo bili obazriviji, pa nisu slali na treninge, čim je neko malo prehlađen odmah je to neka panika. Mislim da se sada to polako vraća u neku normalu i nadam se da će tako i ostati.“
Deca su se, pak, snašla, te tokom lokdauna nisu gubili vreme.
„Kući sam trenirao i ovaj selektor reprezentacije je pravio miting na guglu i onda smo se mi tu prijavljivali i radili trening sa njim.“ (Mihajlo Krnajac)
„Bilo kako, dva tri sata samo trčanja i vežbi snage kod kuće su me nekako održavale u kondiciji i pomoglo je.“ (Matea Kalmar)
Kulski karatisti su, pored brojnih prepreka, pokazali zašto su došli do značajnog jubileja, odnosno proslave četrdesetpete godišnjice postojanja kluba. Iako skup i zahtevan, ovaj sport brojne Kuljane kiti crnim pojasevima, reprezentativnim titulama i naposletku od njih stasavaju zdravi, dobri, čestiti, obrazovani i porodični ljudi, koji su prepoznati kao vrhunski sportisti i autentični predstavnici i promoteri zdravih stilova života.
*OVAJ PROJEKAT SUFINANSIRAN JE IZ BUDŽETA OPŠTINE KULA.
