Somborski kraj od davnina je prepoznat kao kraj fijakera i konja. U korak sa potrebama ovdašnjeg stanovništva i njihove ljubavi prema konjima, razvijao se tokom proteklih vekova i sarački zanat, a sarači su bili verovatno najzaposleniji ljudi, dokle god je potreba za opremom za konje postojala. Iako na izumiranju, ovaj zanat od zaborava još uvek čuvaju Đurani, porodica koja se kolenima unazad bavi upravo pravljenjem opreme za konje. Nikola Đuran govori o počecima Saračke radionice „Đuran“, kao i o posebnosti njihovog rada, koji ima i svoju umetničku stranu.
„Deda je došao za vreme Prvog svetskog rata iz Bosne, ovde u Sombor. Tu je izučio zanat i krenula je radionica zvanično, što imamo u papirima, od 1927. godine. I da kažemo, posle da kažemo dede, tu je otac koji je radio. Išao je u osnovnu školu, međutim otac je više voleo zanat nego školu, tako da se odlučio i krenuo je na zanat. Tu negde sedamdeset prve, sedamdeset druge je išao na usavršavanje kod jednog starog majstora, ovde u Somboru, gospodina Anišića i tu je on naučio te neke tajne zanata i vezu između umetnosti na koži i samog zanata. Tako da je otac i izučio duborez u koži, što je meni preneo, tako da i ja znam raditi taj duborez u koži, što je veoma redak. Ja sam prevrnuo internet, uzduž, popreko, ali tu tehniku zanata duborezom, s tim alatima, nisam nigde našao. Taj deo zanata je jako redak, mogu reći da smo jedini koji to radimo.“
Nikolin deda i imenjak, Nikola, otac Jovan i on nisu ostali bez naslednika. Podmladak Đurana, Darko, od malih nogu je znao čime će u životu da se bavi. Njegov otac svedoči da je Darko najsličniji svom pradedi.
„Sin je tu, sin je otprilike nešto isto kao deda. Nije hteo ni u srednju školu da ide, on je hteo odmah da dođe u radionicu, da zajedno sa mnom radi. Međutim, završio je srednju školu, posle srednje škole tu je u radionici, radi, zajedno sa mnom. Još uvek ga učim i ja sam još uvek učim, jer čini mi se da se svaki zanat uči ceo život. Koža, od čega se proizvodi sva ta oprema za konje je prirodan materijal i ona svaki put ima neke druge karakteristike, drugu vrstu materijala, druga vrsta štavljenja i ja sam učim i sve to pokušavam, svo to moje znanje, njemu da prenesem, da bi on mogao i sam da uči, opet do kraja života.“
Radionica ovih vrednih majstora prepuna je odlikovanja i nagrada za kvalitet, a Nikola ističe da je u planu da se ovaj prostor jednog dana pretvori u nešto više, kako bi Sombor dobio još jedno mesto na kome se kontinuirano čuva tradicija.
„Jednoga dana mi je želja da se od ove radionice napravi i Muzej saračkog zanata. Znači da ne muzeji klasičnog tipa, postavka i gotovo. Ne, već da bude nazovimo jedan živi Muzej, gde bi mi, i ja i sin, bili neki eksponati, gde bi mogli pokazivati način rada, da jednostavno turisti mogu da dođu, da obiđu u toku procesa rada i da vide kako je taj zanat ustvari nekada živeo. I onda, proširenjem bi možda bilo prostora da se onda i kompletno stave sve diplome koje imamo.“
Đurani su više desetina puta bili domaćini ljudima zainteresovanim za izučavanje ovog specifičnog zanata, a tajne zanata nesebično su podelili kako sa svojim sunarodnicima, tako i sa ljudima sa svih meridijana i paralela. Nikola navodi svoje gostovanje u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, kao jedno od najlepših iskustava koje je tokom saračke karijere doživeo.
„Pre četiri godine sam dobio poziv od Ministarstva kulture Republike Srbije da predstavljam Srbiju i svoj zanat u Ujedinjenim Arapskim Emiratima. U zimskom periodu se organizuje, na dva meseca, Festival kulturnog nasleđa, Šeik Zajed. Naravno ja sam to prihvatio i bio je uslov, ili ideš ili ne ideš. Dva meseca je dva meseca. E sad ono, ostaviti kuću dva meseca, malo je to bilo i za razmišljanje, ali ipak smo odlučili i jednostavno to je ono po nama je bilo prilika u životu nešto pokazati. Tamo smo bili dva meseca, na tom Festivalu, pokazivali smo načine rada, čak smo i stolicu nosili, pokazivali način ručnog šivenja. Oni su prihvatili to, čak su i oni sedali, znači to je bilo njima oduševljenje. Kad neko u svom životu prvi put uzme nešto u ruke, pošto znamo da su oni izuzetno bogata nacija, vredni ljudi, sve to i onda su oni sami uzeli i sami šili, naravno sve to što su uradili, to su i poneli, nisu trebali ništa platiti. Oduševljenje za njih. Mogu i samo da napomenem da su stvarno prijatni ljudi, znači to je takvo gostoprimstvo bilo i ostali su veoma, veoma ovaj lepe uspomene. I dan danas sam u kontaktu sa njima, sa nekih 30, 40 ljudi, u kontaktu svakodnevnom.“
Radionica Đuran predstavlja svojevrstan somborski brend, budući da zanat koji neguju ne postoji gotovo više nigde u Srbiji. Na pitanje da li se mogu smatrati kulturnim ambasadorima Sombora, Nikola odgovara skromno.
„Pa, možda se može reći. Bilo je pre odlaska u Emirate, dosta prijatelja koji su rekli, au sad ćeš ti tamo posla napraviti, sad će tu biti nekih para, međutim nisam išao s tim ciljem. Bilo je ono hajde da probamo stvarno da na najbolji način prikažemo Sombor i ovu našu regiju. Naravno to sam i učinio.“
Ova porodica poznata je i po bliskoj saradnji sa britanskim kraljevskim dvorom. Interesantnu priču o amovima pravljenim za konje kraljice Elizabete, Nikola započinje prisećajući se da je početkom sedamdesetih godina iz Ergele Karađorđevo njegovom ocu Jovanu stigla neobična porudžbina. Naime, od Jovana je tražen par amova sa duborezom na koži koji će biti najfiniji rad koji njihova radionica može da proizvede. Amovi natur žute boje kože, sa ugraviranim inicijalima EK, poslati su u Karađorđevo, a Tito ih je 1972. godine poklonio kraljici Elizabeti. Kako je Nikola saznao da se amovi nalaze u vindzorskom Muzeju, priča u nastavku.
„Posle očeve smrti, sve su bili fragmenti i priče, nisam imao nikakav dokaz o tome. Onda iz Ergele Karađorđevo sam dobio jednu fotografiju, gde se vidi da Tito i Jovanka gledaju te amove i onda sam bio dovoljno slobodan da, preko jednog prijatelja, napišemo pismo kraljici. Čovek živi i radi u Londonu i objasnio sam mu sve, celu priču, da on pita kraljicu za te amove. On je pristao, kaže nema problema, to je kaže par minuta da napišem i gotovo. Žena mu je rekla, jeste ti ćeš pisati kraljici za nekog drugog, baš će kraljica tebi da odgovori. Naravno kraljica je odgovorila, pismo je još uvek tu kod nas u radionici i jednog dana će verovatno ovde biti među diplomama. U pismu piše gde se ona rado seća dolaska u Jugoslaviju, sa predsednikom Titom i da joj je veoma drago što sam ja nastavio očev zanat. Taj prijatelj je rekao čuvaj pismo, ali čuvaj i kovertu, malo ko ima i kovertu iz Bakingemskog dvora. Tako da je pismo još uvek tu, i eto hvalimo se i sa time.“
Đurani na sve načine pokušavaju da svoj zanat, ali i ime onog koji je proslavio porodicu, Jovana Đurana, sačuvaju od zaborava. U to ime, već sedamnaest godina organizuju Memorijal „Jovan Đuran“, takmičenje u vožnji fijakera. Memorijal se prvih devet godina održavao u mestima širom Vojvodine, a poslednjih osam godina je trajno smešten u Sombor. Nikola posebno ističe da mu je drago što na Memorijalu uzima učešće sve veći broj mladih ljudi, te da Memorijal podstiče ljude da se oprobaju u konjičkom sportu. Ovaj Memorijal već uveliko važi za jednu od najprestižnijih trka zaprega u celoj Srbiji u toku godine, a Đurani obećavaju da ovu tradiciju neće prekidati. Osim domaćih gostiju, svake godine u Sombor se povodom Memorijala odazovu i brojni inostrani gosti, što govori o značaju ove manifestacije. Naposletku, pitali smo Nikolu zašto smatra da je njegov zanat značajan.
„Mislim da je taj sarački zanat, bitno je da postoji bar zbog same tradicije fijakera u Somboru. To je neka tradicija koja već ohoho traje i možemo reći da mi i na ovaj naš način održavamo tu tradiciju fijakera i tog samog zanata. Jedino mi je žao recimo što sarački zanat još uvek nije na listi nematerijalnog kulturnog nasleđa.“
Imajući u vidu da su Đurani svu neophodnu dokumentaciju predali Etnografskom muzeju, sve svoje dalje napore usmeriće na to da sarački zanat dobije svoje mesto koje zaslužuje, na nacionalnoj listi nematerijalnog kulturnog nasleđa, čime će i praktično svoje delo upisati u domaću i svetsku istoriju. Zanat kojim se Đurani bave star je koliko i čovek, jer otkako je čovek pripitomio konja, od tada datira i njegova potreba za alatom i opremom za iste.
*OVAJ PROJEKAT JE SUFINANSIRAN IZ BUDŽETA GRADA SOMBORA.
