Vojvodina je od davnina prepoznata kao sredina u kojoj složno žive narodi različitih vera, nacija i kultura. Na koju god stranu putnika namernika put nanese u ovoj plodnoj ravnici, naići će na šarenilo običaja, tradicije i kulturnih obrazaca. Stubovi očuvanja različitosti u lokalnim sredinama uglavnom su žene, a kako Vojvodina obiluje selima, onda po prirodi stvari to bivaju upravo – seoske žene. U njihovu čast i slavu njihovog stvaralaštva, već trinaest godina organizuje se, širom pokrajine, Sajam stvaralaštva seoskih žena iz Vojvodine. Ove tihe čuvarke svojih etničkih, kulturnih, verskih i običajnih odlika, iz godine u godinu izlažu svoju radinost pred sud javnosti. Ove godine, predstavile su se Somborcima.
Ksenija Grujić dolazi iz Banata, predstavlja Udruženje „Vredne ruke Botoš“ i ističe da je njihov zaštitni znak takozvana „gibančica“, ali vredne ženice iz ovog Udruženja bave se i drugim stvarima.
„Pa naše udruženje, mi se bavimo svim i svačim. Trudimo se da to budu tradicionalni kolači, oni koji se prave kod nas u Banatu, tako da eto došli smo to da prezentujemo. Ostale stvari kojima se mi bavimo, znači, ostale aktivnosti koje idu ka tome da se znači to zadrži. Išli smo i na edukaciju o tkanju da bi to zadržali, zatim imamo jako uspešnu saradnju sa školom, gde imamo izložbu uskršnjih jaja, gde deca boje jaja pa se tu i takmiče, održavanje seoske slave isto tako učestvujemo, bavimo se nekim tradicionalnim stvarima da bi to nekako uspeli da sačuvamo, bar toga što se dešava u Banatu i u našem okrugu“.
Vojvođansku šarenolikost često najposvećenije neguju pripadnici nacionalnih i etničkih manjina, čiji su se preci naselili na ovim prostorima. Već je poznato da je Vojvodina više od dva veka svetski centar Rusina, a Udruženje žena „Olorija“ iz Đurđeva predano radi na kontinuiranoj promociji rusinskih običaja i tradicije. Leona Vislavski, predsednica Udruženja, ističe na koji način se žene iz njenog Udruženja povezuju i promovišu Vojvodinu širom regiona i Evrope.
„Organizujemo koncerte, primamo goste iz inostranstva, uglavnom iz Slovačke, iz Ukrajine i odlazimo tamo i ja sam već dve godine unazad, i prošle godine i ove godine, iz Pokrajinskog sekretarijata za obrazovanje, upravu, propise i nacionalne zajednice, na konkursu dobila sredstva na temu „Dani tolerancije Šajkaške“, gde u okviru tog projekta dolaze nam gosti iz inostranstva, zajedno sa Horom „Pastorala“ iz Žablja i sa našim Udruženjem, sa Pevačkom grupom „Vasilis“ iz Đurđeva, znači pošto smo mi multikulti udruženje, rusinsko i srpsko, mi napravimo tu, zato se i zove „Dani tolerancije Šajkaške“, znači program je i na rusinskom i na srpskom i iz inostranstva. Ove godine će nam doći jedna grupa iz Slovačke”.
Na pitanje koliko Vojvođani znaju o Rusinima, Leona odgovara veoma pohvalno. Ona potvrđuje i to da se Rusini u Vojvodini osećaju kao „svoj na svome”.
„Ja mogu da kažem da mi imamo kao Rusini ovde stvarno sva prava, imamo svoje škole, imamo svoja zabavišta, imamo svoju katedru u Novom Sadu na Filozofskom fakultetu, znači imamo sve. Imamo Nacionalne savete Rusina. Mi smo navikli, ovo je naša domovina, barem se ja tako osećam Vojvođankom”.
Seoskim ženama u njihovim udruženjima neretko se, u težnjama da očuvaju tradiciju i kulturu, pridružuju i muškarci. Božidar Stanišić je član Udruženja „Dositej Obradović“ iz Zrenjanina, a on se bavi jednim veoma specifičnim zanatom.
„Ja radim najvrednije ovo što mi je, to su ove lampe od nojevih jaja, rezbareno. Pored toga pravimo postolja za flaše, za fićoke, postolja za vina, za telefone, kutijice za nakit, bukmarkere za čitače koji čitaju knjige i svašta po nešto. Pa eto otprilike, ako se kaže rezbarenje da je stari zanat, ali nojevih jaja rezbarenje, to kod mene u Zrenjaninu nema niko da radi rezbarenje, ali ja pravim ove baš lampe sam se odlučio i to”.
Masovnost i posećenost Sajma stvaralaštva seoskih žena iz Vojvodine, kako starijih, tako i mlađih Somboraca, potvrdili su značaj organizacije ovakvih programa. Jedan od posetilaca, Milorad Konjović, svedoči upravo o tome.
„Posetio sam ovaj Sajam, impresivno deluje. Tu je sad cela Vojvodina i lepo je videti tu narodnu tradiciju, da se neguje i da se širi. Ima i lepih radova, sa umetničke strane može da se pohvali. Vidim da je to baš masovno posećeno, ne pamtim da je u Somboru bilo ovako. To nas čini bogatijim i treba na mlade uticati da prihvate to i da se ponose time, tom narodnom radinošću, zanatima starim, da se očuvaju, da se ne zaborave”.
Vojvođani, a naročito Vojvođanke, čini se, znaju da je očuvanje kulture trajna vrednost, važna koliko za prošlost, toliko i za buduće naraštaje. Odlike autentičnog vojvođanskog duha, koje počivaju najpre u seoskim sredinama, upravo su očuvali ovakvi posvećenici. Svi oni ujedinjeni su u stavu da su kultura i tradicija neophodne za opstanak svih naroda koji naseljavaju ove prostore, te da ovakvim sajmovima i izložbama približavaju urbanom, užurbanom čoveku XXI veka izvore njihovog postanka, porekla i korena.
*OVAJ PROJEKAT JE SUFINANSIRAN IZ BUDŽETA POKRAJINSKOG SEKRETARIJATA ZA KULTURU, JAVNO INFORMISANJE I ODNOSE S VERSKIM ZAJEDNICAMA.
