Na teritoriji Grada Sombora deluje niz udruženja koja svoj rad baziraju na očuvanju tradicije i starih zanata somborskog kraja. U njima se najčešće okupljaju žene, koje svojom umešnošću, koju su nasledile od majki i baka, starim motivima daju nov, upečatljiv i moderan izraz. Jedno od aktivnih je i Udruženje „Somborske niti“, a o samom Udruženju i tome čime se žene iz „Somborskih niti“ bave, govori Slavica Vasović, predsednica Udruženja.
View this post on Instagram
“Mi smo veoma mlado Udruženje, osnovali smo se da negujemo ovo što znamo, da prenosimo znanje na omladinu, to nam je glavni cilj. Bavimo se tkanjem, vezom, pustovanjem, heklanjem, pletenjem, tako.”
U tekućoj godini, članice „Somborskih niti” sprovode tri značajna projekta: negovanje ćurčijskog zanata, promociju ženskog preduzetništva, kao i negovanje starih zanata. Ideja svih ovih projekata je da stari motivi ne padnu u zaborav, te da nađu novu praktičnu primenu. Marija Ivošev, penzionerka, obučava žene da se nauče tajnama ćurčijskog zanata. Ona nam objašnjava najpre ko je ćurčija.
“To je turcizam, turski naziv za pršnjak, oni su govorili da je ćurak i onda ko proizvodi ćurak, taj je ćurčija.”
Ovaj, praktično izumrli zanat, Marija je naučila odavno.
“Znanje tog zanata mi je preneo moj otac, koji je zanat izučio još trideset i šeste godine. Tako da mi se bukvalno koža uvukla pod kožu i ja to volim i ja to srcem radim. E sada radim tehnikom starog zanata, znači sve ručno, od početka do kraja. To je jako lep zanat, pripada i umetničkim zanatima. Ja to često spominjem i često govorim, pećinski čovek se oblačio u kožu. I dan danas se koža nosi i nosiće se.”
Udruženje „Somborske niti“ organizuje niz edukativnih radionica vezanih za ručni rad, a u svom radu praktikuju i poklone iznenađenja namenjene ženama, pod parolom „Žena ženi na dar“. Trenutno ovo Udruženje kreira suvenir, za koji se nada da će postati somborski brend, a to je ovčica Cigaja, ovca od čijeg mleka se pravi čuveni, tradicionalni gastronomski specijalitet – somborski sir. Vanja Car, jedan od osnivača i član ovog Udruženja, navodi osnovu ideju koju sporovode u ime očuvanja tradicije.
“Naša ideja je da obiđemo sva somborska i apatinska sela, ceo ovaj okrug, da pokupimo sve neke zanimljive motive, šare i da ih ovde prezentujemo, da ih predstavimo građanima Sombora i svim turistima, u Galeriji koju smo nazvali „Među javom i međ snom”, po stihovima Laze Kostića. Znači, ovo će biti možda Balkan u malom ili Jugoslavija u malom, ali to nam je i cilj. Da pokažemo zaista bogatstvo Sombora. Nama treba moderan, sad neki savremeni izraz za te stare zanate.
Da su ovi tihi čuvari tradicije otvoreni i širokogrudi, potvrđuje i Ruskinja Jevgenija Vasić, poreklom iz dalekog grada Samare, koji leži na Volgi, a koja već sedam godina stanuje u Somboru. Budući da voli stare zanate, ona se angažovala u Udruženju.
“Volim ručni rad i želim da objasnim da ručni rad i tradicionalna zanimanja, to su vrlo važne stvari u životu svake porodice, svakog naroda i svake žene. Ali, ti koreni, koje od bake, majke, deke, prelazimo u drugu generaciju i sačuvamo nešto.”
“Sa velikim zadovoljstvom usvojila sam nešto novo, srpsko, to je tkanje.”
Jevgeniju smo pitali da li i koliko sličnosti i razlike pronalazi u ruskim i srpskim ručnim radovima i vezu.
“Ima puno, puno ima sličnosti, ali treba da znamo da Rusija je velika i svaki deo Rusije ima nešto svoje posebno, a Srbija je mala, ali ima isto puno razlike od dela države do sledećeg dela države. Na moj pogled, više boje u Srbiji, više temperamenta u crtanju.”
Posvećenost i istrajnost ovih entuzijastkinja nisu ostali neprepoznati. Iz Udruženja su naveli da je podrška Grada Sombora od krucijalnog značaja za njihov rad, te da se nadaju da će u budućnosti tu svesrdnu podršku i pomoć i opravdati. A nama se čini da – već jesu.
