Na samom kraju XIX veka, u čuvenoj somborskoj porodici, rodio se Milan Konjović, budući slikar ekspresionista, koji će u istoriju ući kao jedan od najznačajnijih srpskih umetnika čitavog XX veka. Već od najranijeg doba, interesovao se za slikarstvo, pa je neposredno pred početak Prvog svetskog rata, kao gimnazijalac, upriličio svoju prvu izložbu. Konjovićev legat najvernije čuvaju kustosi i zaposleni u Galeriji „Milan Konjović“, koju je ovaj vrsni umetnik ostavio svom rodnom gradu. Nebojša Vasić, kustos Galerije, govori o Konjovićevom razvojnom putu.
“Konjović je prvu svoju izložbu imao u Somboru 1914. godine, i on kaže o toj izložbi da su ustvari tu negde slikarski njegovi koreni, u Crkvenoj ulici broj 11, gde je rođen, i na salašu koji se nalazio 10 kilometara od Sombora. Tu su, kaže, slike mog odrastanja, mog detinjstva, i mojih korena slikarskih. 1919. godine Konjović upisuje Akademiju u Pragu, i nakon napuštanja Akademije nakon dva semestra, njegovo usmerenje će biti prema kubizmu, konstruktivizmu, neoklasicizmu, sve do 1927. godine, kada polako, ali sigurno prihvata ekspresionizam, kao stil u umetnosti, kome će ostati veran do kraja života. Tada nastaju ustvari Konjovićeva prva životna dela, i tada nastaje i čuvena Konjovićeva „plava“ faza. U Parizu je Konjović imao dve izuzetno značajne izložbe, i već kao zapaženi strani slikar, koji radi i živi u Parizu, Konjović donosi odluku da se vrati. Kaže, osećao sam jednu neverovatnu krizu, iako je bila i ekonomska kriza, ali ona nije bila presudna, presudna je bila ta umetnička kriza. Taj povratak svom zavičaju.”
Konjovićev povratak u rodni kraj bio je, prema brojnim svedočenjima, na velika vrata. Donevši iz Pariza prefinjeno slikarstvo, on oslikava somborske, vojvođanske, a kasnije i primorske motive, te ulazi u dobro poznatu „crvenu fazu“, koja će potrajati sve do Drugog svetskog rata.
“Rat, ratno vreme, zarobljeništvo u Osnabriku, potpuno su zatamneli Konjovićevu paletu. Po povratku iz zarobljeništva, Konjović i dalje nastavlja da slika, ali ne više takvom snagom i takvim intenzitetom, zapravo takvim koloritom kako je radio ranije. Jer, nametnute teme, groblja, sahrana, streljanja i tako dalje su i te kako uticale na njegovo raspoloženje, koje su se i te kako projektovale na njegovim platnima.”
Ipak, Vasić ističe da se Konjović brzo umetnički oporavio, te se tokom pedesetih godina vratio svom strasnom i dinamičnom stvaralaštvu, gde najčešće koristi elemente domaćeg folklora. Esenciju slikarstva dostigao je tokom sedamdesetih, kada je otišao gotovo u apstrakciju, a od sredine osamdesetih prelazi u stanje tihovanja, te se posvećuje temama srednjevekovnog srpskog slikarstva, sve do upokojenja 1993. godine.
“U tom razdoblju je on naslikao negde oko tridesetak slika i time je, ustvari, i zatvorio taj magični krug. To, taj jedan magistralni opus, koji je trajao bezmalo osamdeset godina i za sobom je ostavio negde do 6000 dela, što je zaista neverovatan opus.”
O tome kako je nastala Galerija „Milan Konjović“, govori nam direktorka ove ustanove, Milena Rackov Kovačić.
“Ideja da se otvori Galerija „Milan Konjović“ potekla je od njegovog prijatelja, Pola Sezana, u razgovoru koji su zajednički vodili u Parizu. Pol Sezan se požalio, onako iskreno i baš krajnje razočaran, što njegov rodni grad nije prihvatio da on, ostavi zajemčenu galeriju. Konjović kad je krenuo na razgovor kod tadašnjih gradskih otaca, krenuo je sa idejom da gradu ostavi 50 svojih dela. Kako je naišao na jedno ogromno zadovoljstvo, nešto što nije mogao ni da pojmi, na putu kući, on je od 50, tu svoju ideju da pokloni legat gradu, preuredio na 500 slikarskih dela. I tako je došlo do otvaranja Galerije, 1966, 10. septembra.”
Konjović je jednom prilikom zapisao sledeće reči: „Slike ove, miljenice moje, sa ljubavlju darujem rodnome gradu, jer one jedino njemu i pripadaju“.
On to često u Memoarima i spominje, slike od kojih nije mogao da se odvoji, koje nije hteo da proda ni za kakve novce, on je poklonio Zavičajnoj galeriji. On je stavio u Ugovor da će, dokle god je živ, legat non stop dopunjavati, što je i činio. Donacijom njegove ćerke, 2002. godine, 17 porodičnih portreta, koje je dodatnim testamentom dala našoj Galeriji, svim radovima koje je Konjović radio do svojih devedeset i pet godina života i još nekim radovima darodavaca, mi danas imamo 1084 originala i mi smo najveći kolekcionar, od 6000 dela koliko je Konjović napravio u svim slikarskim tehnikama. Somborci svoju kulturnu baštinu posvećeno neguju, sa jasnom svešću o značaju koji za jedno društvo i zajednicu imaju istorija i kultura. Vasić to potvrđuje sledećim rečima.
“To je nešto što govori o nama, o našoj istoriji, o našem nasleđu, i o našem poreklu, i o mnogo čemu, jer ako čovek nema prošlost, nekako je malo teško govoriti onda i o budućnosti ili sadašnjosti.”
Odličnim poznavanjem lika i dela maestra Milana Konjovića i njegove zadužbine, Somborci su dokazali da su dostojni svih velikih imena i dela koja su za njima, baš u Somboru, ostala.
*OVAJ PROJEKAT JE SUFINANSIRAN IZ BUDŽETA GRADA SOMBORA.
