Danima se buka oko komemorativnog skupa povodom obeležavanja oslobađanja Aušvica ne stišava, a utisci se tek nakon nedelju dana sležu, i čini se da, oni koji su osetljivi po pitanju istorijskog revizionizma i koji razumevaju značaj koncepta kulture sećanja, odsustvo ruskih predstavnika sa ovako značajnog događaja ne mogu, a da ne protumače kao, u najmanju ruku, nedopustivo. I to čak nije „slučajni“ propust organizatora, jer, kako bi i mogao da bude? Upravo je namera izolacije ruskih predstavnika ono u čemu leži čitav problem.
Podsetimo, povodom 27. januara, Međunarodnog dana sećanja na žrtve Holokausta, u poljskom gradu Osvjećimu je ove godine obeležena 78. godišnjica od oslobođenja najozloglašenijeg nacističkog logora Aušvic-Birkenau. Na komemorativnom skupu okupili su se predstavnici poljskih vlasti, preživeli logoraši, predstavnici jevrejskih organizacija, kao i brojne diplomate koje službuju u ovoj državi, no, primetno je bilo odsustvo predstavnika ambasade Ruske Federacije. Muzej Aušvic dao je šturo zvanično obrazloženje kako bi se ovaj „incident“ opravdao: „Zbog napada na slobodnu i nezavisnu Ukrajinu, predstavnici Ruske Federacije nisu pozvani da učestvuju u ovogodišnjem obeležavanju godišnjice oslobođenja Aušvica“.
Ako se na ovom mestu osvrnemo na istorijsku činjenicu da je logor Aušvic-Birkenau oslobodila Crvena armija, vojska ondašnjeg Sovjetskog saveza, čija je pravna i politička zemlja naslednica Ruska Federacija, ne možemo da se ne zapitamo da li je, zbog dnevnopolitičkih previranja i aktuelnih zbivanja, na delu svojevrsna promocija istorijskog revizionizma, kojim se ruska uloga u Drugom svetskom ratu umanjuje ili gotovo negira?
Ruska Federacija je, zbog sukoba koji između Ukrajine i Rusije traje već gotovo godinu dana, isključena iz rada brojnih međunarodnih organizacija, sportskih, privrednih i kulturnih, ali čini se da postoji jedna, nimalo opravdana, tendencija da se ona praktično izoluje i iz istorijskih fakata, pa se tako ovaj gest poljskih vlasti može nazvati ničim drugim do – negovanjem kulture zaborava. Kultura sećanja, koncept koji se pojavio krajem XX veka i kojim se najpre misli na uloge kulturnih obrazaca sećanja, ističući značaj pamćenja i sećanja za formiranje identiteta i odnosa prema istoriji i prošlosti u nauci, ali podjednako i u društvu i kolektivnom sećanju u istom, u aktuelnom trenutku potiskuje se u korist do sada neviđenog prekrajanja istorijskih činjenica.
Brojni istoričari tvrde da je na delu više nego očigledna namera u Evropi da se, do skoro nedvosmisleni i objašnjeni događaji iz prošlosti, sagledavaju kroz prizmu trenutnih dešavanja, naročito u zemljama Istočne Evrope i bivše Jugoslavije, pa se tako iz pamćenja „briše“ ruska uloga u ratu nezabeleženih razmera, u kome je nemačka nacistička čizma pokosila milione ljudi, a u tome neretko imala nesebičnu pomoć „satelita“ iz Poljske, Ukrajine, Mađarske, Rumunije i naročito Hrvatske.
Ironija je da se upravo navedene zemlje visoko kotiraju u Međunarodnoj alijansi za sećanje na Holokaust (IHRA), gde imaju izuzetnu reputaciju, i intenzivno rade na tome da se porekne ili umanji uloga njihovih ondašnjih rukovodstava u ubistvima koje su činili nacisti. Da stvar bude gora, Hrvatska, zemlja u kojoj je neoustaštvo praktično deo identiteta i lokalne „običajnosti“, uskoro će preuzeti predsedavanje IHRA-om, pa se ovde postavlja pitanje svim evropskim liderima – da li je zanemarljiva činjenica da je na prostorima Pavelićeve Nezavisne države Hrvatske, marionetske države sila Osovine, bio uspostavljen čitav niz koncentracionih logora smrti, te da je pod Pavelićevim režimom, uz usklik „Za dom spremni!“ pobijeno preko 200 hiljada ljudi, među kojima veliki broj dece, a još najmanje toliko ljudi proterano sa svojih ognjišta, samo zato što su se deklarisali kao Srbi, Jevreji ili Romi? Da li je zanemarljiva činjenica da je Centar „Simon Vizental“ proglasio NDH tvorevinom koja je izvršila ni manje ni više nego – genocid – nad Srbima, Jevrejima i Romima, te da su brojni članovi ustaškog pokreta posle rata osuđeni za ratne zločine? I naposletku, da li je zanemarljiva činjenica da su oni i njima slični dobrodošli na obeležavanje Dana sećanja na Holokaust, a da su predstavnici Rusije toga dana zaboravljeni kao da njihovi preci nisu zaustavili najveći pokolj koji je svet ikada video?
