Zadužbina kralja Petra u Topoli, posle presude Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, definitivno ostaje bez imovine – “Poljoprivrednog dobra Oplenac”.
Naime, ovaj sud je, kako saznaju “Novosti”, odbio predstavku koju su uložili zakonski zastupnici Zadužbine kao nedozvoljenu i time stavio tačku na spor sa državom koji traje punih 28 godina.
Zadužbina je 1994. godine podnela tužbu, tražeći da joj se vrati zemljište koje je činilo “Poljoprivredno dobro Oplenac”. Reč je o 73 hektara šume, 37 hektara vinograda, 13 hektara voćnjaka, vilama, među kojima su nekadašnja Kraljeva i Kraljičina, a danas Velika i Vila Šumadija (reprezentativni objekti o kojima brine Uprava za zajedničke poslove republičkih organa), zatim hotelu, bolnici, pomoćnim dvorskim objektima…
Zadužbina je osnovana 1914. godine, testamentom kralja Petra Prvog Karađorđevića, i bila je aktivna do 1941. Tokom rata su uništene zemljišne knjige, pa su svedoci (dva lokalna meštanina) po oslobođenju posvedočili da je “Poljoprivredno dobro” pripadalo Karađorđevićima, pa je konfiskovano kad i ostala imovina, 27. marta 1947. Na osnovu ovoga sud u Topoli iste godine upisao je “Dobro” kao javnu svojinu.
Zadužbina obnavlja rad 1993. i traži da joj bude vraćeno ono što joj je oduzeto, dokazujući da su iskazi svedoka bili lažni. Jer, Karađorđevići, kažu u Zadužbini, nikada nisu bili vlasnici nekretnina. Jedini titular bila je Zadužbina, a kralj se, prema rečima Dragomira Acovića, predsednika Upravnog odbora te ustanove, samo kao starešina starao o nekretninama.
Opštinski sud u Topoli je devet puta, a poslednji 2009, presudio u korist Zadužbine.
Apelacioni sud u Kragujevcu je, međutim, svaki put odbijao tužbu. On se složio da “Poljoprivredno dobro” nije moglo da bude konfiskovano na osnovu Ukaza iz 1947. jer su svedočenja bila lažna, ali i konstatovao da su nekretnine automatski oduzete još 1945, prema Zakonu o agrarnoj reformi i kolonizaciji.
Kada su iscrpli pravna sredstva u zemlji, predstavnici Zadužbine obratili su se Sudu u Strazburu, koji je, međutim, konstatovao da je na “nacionalnim vlastima, naročito sudovima, da tumače i primenjuju domaće pravo i da Sud ne može dovesti u pitanje te stavove, osim ako nisu proizvoljni i očigledno nerazumni”. Pošto nema dokaza da je postupak bio nepravičan, predstavka je odbijena kao nedopuštena.
Dragoljub Acović kaže da Zadužbina danas upravlja samo Petrovom kućom, Crkvom, Vinogradarskom kućom, delom nekadašnjih vinograda i delom podruma. Država je vinograde koji su njoj pripadali prodala, kao i hotel.
– Kao vlasnici zadužbinske imovine, oko koje se sporimo, u katastru se, osim države, pojavljuju i firme i građani, pa čak i mešovito vlasništvo, koje zakon ne poznaje – kaže Acović.
– Spor u Strazburu smo izgubili i nemamo pravo na žalbu. Ipak se nadamo da nije sve izgubljeno, budući da je predsednik Vučić nedavno bio u poseti Oplencu i dao izvesna obećanja. Mislimo da se državi više isplati da plaćamo porez pošto nam imovina bude vraćena, nego da se ona urušava – kaže Acović.
Neobičan obrt
Kao posebno zanimljivost Acović navodi odluku Vrhovnog suda, koji je svojevremeno prvo presudio u korist Zadužbine:
– Godinu dana nam ekspedicija nije poslala presudu, da bi u međuvremenu jedan sudija umro, pa je novi saziv Suda ponovo presudio – na štetu Zadužbine.
Bogataši merkaju imovinu
Pravni zastupnik Zadužbine Đurđe Ninković smatra kako država nije smela da dopusti da ovaj predmet stigne do Strazbura, već da je on pravično morao da bude rešen pred domaćim pravosuđem:
– Članovi veća Evropskog suda nemaju znanja o našem zakonodavstvu, a pojedini verovatno imaju predrasude prema zadužbini kralja Petra, pošto on nije bio omiljen kod suseda.
Bez obzira na odluku Strazbura, bilo bi na čast da se imovina Zadužbini vrati, dok je bogataši, kupujući plac po plac, ne raščerupaju.
