Zahtevi ispunjeni, protesti se nastavljaju. A koji zahtevi, zna li uopšte opozicija šta želi i zahteva i svi oni koji su sitno plaćeni i povučeni, nahuškani i podmićeni? Za godinu i po dana od maja prošle godine, zahtevi se smenjuju. Ali sa ove vremenske distance sve to deluje pre kao fiks ideja pojedinaca. Žele smene onih koji po njima ne rade kako treba. Traže ostavku Branka Ružića? Podnese je. Traže ostavku Vesića. Podnese je. Traže ukidanje rijalitija. Prekinu se rijalitiji. Traže dijalog sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem, on ih pozove na razgovore, oni se ne pojave. Traže izbore, dobiju ih, izgube na njima žale se na krađu, traže nove izbore. Dobiju i nove izbore, žale se što ima ponovo izbora i ne odgovara im vreme raspisivanja, traže da budu kasnije, pomere se izbori sa aprila na jun, izgube izbore. Žale se. Žale se na iskopavanje litijuma, objasni im se da se sve provere rade i da niko bar dve godine neće kopati. Žale se ipak zbog litijuma i protestvuju sve do tragedije u Novom Sadu. Žale se da se niko ne ispituje, niko ne snosi odgovornost, a odmah u samom početku je ispitano više od 60 osoba za tri dana. Žale se zbog ostavki. Traže da se ispune zahtevi studenata. Ispune se zahtevi, ne valja. Žale se da ima azbesta u vazduhu zbog hotela Jugoslavija. Urade se sva moguća ispitivanja, nema azbesta. Žale se. Traže sednice u skupštoni, ne pojave se na sednici. I tako. Začaran krug. Vrzino kolo. Ne valja im ništa. Svako im smeta. Samo nešto traže. Ko traži istinu, mora znati da je podnese. Ko postavi pitanje mora da čuje odgovor. Ako pitate, slušajte. Ako tražite, prihvatite. Zreli ste ljudi. Valjda.