Prema podacima Centara za kontrolu i prevenciju bolesti, od dolaska savremene prenatalne nege, stopa smrtnosti trudnica i porodilja je pala za 99 odsto, a smrtnosti dece za 90 odsto. Zanima vas šta se promenilo?
Evo kako su se nekada žene porađale:
1900. – 1910.
Budući da je u to vreme bilo malo otvorenih bolnica, kao i da je moderna medicina bila tek u nastanku, majke su svoju decu uglavnom rađale kod svojih kuća. Iako su babice postojale, doktori su obavljali većinski deo posla, a porođaji su bili prirodni – u svakom smislu te reči.
1910. – 1920.
Kada bi došao trenutak porođaja, majke su imale malo više mogućnosti nego ranije. Iako je većina beba na svet dolazila kod svojih kuća, uz asistenciju doktora i babica, 1914. godine otvoreno je i prvo porodilište. Te iste godine porasla je i popularnost kontroverzne metode Twilight Sleep (spavanje u suton), koja je podrazumevala da se majkama da određena doza morfijuma i skopalamina.
Razlog je bio i više nego dobar – žene su mogle da prespavaju celi porođaj. Ipak, postojao je jedan problem, i to prilično veliki – većina majki i dece je umirala.
Još jedna zanimljiva činjenica: devedeset odsto lekara nije imalo formalno obrazovanje.
1920. – 1930.
Pored još uvek popularne metode Twilight Sleep, doktori su rutinski prisilno širili grlić materice, zatim su davali etar tokom druge faze porođaja, vršili epiziotomiju, izvlačili bebu forcepsom, a onda izvlačili placentu izazvavši kontrakcije lekovima. Na kraju su ušivali ranu od epiziotomije.
Da li su vam noge čvrsto prekrštene?
1930. – 1940.
Sa Velikom krizom (poznatijom još kao i Velika depresija) u punom zamahu, žene su imale manje prihoda na raspolaganju, ali budući da je bezbednost dece najzad bila na prvom mestu, gotovo 75 odsto porođaja vršilo se u bolnicama. Nažalost, ova “sigurnost” je značila gotovo duplo veći porast smrtnosti novorođenčadi i to uglavnom zbog nepotrebnih intervencija koje su vršene prilikom porođaja. Metoda Twilight Sleep se i dalje koristila pri svakom porođaju, ali su žene počele da se žale da ne mogu da se sete ničega sa porođaja.
1940. – 1950.
I tokom ove dekade, metoda Twilight Sleep bila je rasprostranjena, međutim, nakon što je doktor Grantli Dik-Red 1944. godine objavio knjigu „Porođaj bez straha“, žene su drugačije počele da gledaju na porođaj i konačno su neke nove metode počele da se razmatraju.
1950. – 1960.
Devedest odsto mališana rađalo se u bolnicama, a takođe je i sve više žena počelo da se žali na ozloglašenu metodu uspavljivanja na porođaju. Osim toga, u javnosti su se pojavile i zastrašujuće fotografije sa porođaja, te je najzad Twilight Sleep počeo sve manje da se koristi. Tokom ovog perioda izmišljen je i ultrazvuk, ali je njegova upotreba bila namenjena prvenstveno proveri zdravstvenog stanja bebe, ne i za otkrivanje pola.
1960. – 1970.
Gotovo svi porođaji su se vršili u okviru bolnica, a doktori su najzad mogli, pomoću tek izmišljenih sistema, da prate rad bebinog srca prilikom porođaja. Antibiotici su postali standardna terapija u postnatalnoj nezi, pa se samim tim smanjio i procenat smrtnih slučajeva. Žene su najzad mogle da kontrolišu rađanje pomoću kontracepcije koju je Uprava za hranu i lekove odobrila 1960. godine.
1970. – 1980.
Prilikom porođaja u bolnici, žene su imale mnogo više opcija za ublažavanje bolova i druge intervencije. Twilight Sleep se više nije primenjivao, već su ga zamenile tehnike poput hipnoze, porođaja u vodi, kao i Lamaze tehnike, koja se u početku bavila isključivo tehnikama disanja koje pomažu trudnici da lakše podnese kontrakcije tokom porođaja. Žene su ohrabrivane da učestvuju u svom porođaju, koliko god mogu. Ovo je bila i decenija kada je epidural postao popularan. Nažalost, epidural je usporavao kontrakcije na polovini porođaja, pa je u ovo vreme izmišljen i Pitocin (lek koji se koristi za izazivanje kontrakcija).
1980. – 1990.
Gotovo polovina žena u svetu odlučivala se za epiduralnu anesteziju na porođaju, a takođe je poboljšana i ultrazvučna dijagnostika, te su roditelji imali priliku da po prvi put čuju otkucaje srca svoje bebe i vide je dok je još u stomaku.
1990. – 2000.
Sve žene su se porađale u bolnici, a konačno su njihove želje bile na prvom mestu, te su mogle, umesto doktora, da donose odluku o tome kako će se njihov porođaj odvijati (naravno, ako je sve u redu). Sve više se primenjivala amniocenteza, invazivna dijagnostička analiza koja utvrđuje prisustvo hromozomskih abnormalnosti kod bebe pre nego što dođe na svet, a takođe je i utvrđivanje pola pomoću ultrazvuka postalo rutina.
2000. – 2010.
Žene su se i tokom ove dekade porađale najviše u bolnici, ali sve više majki odlučuje se za porođaj kod kuće, uz prisustvo lekara i babice. Povećao se i broj carskih rezova, koji su spasili mnoge živote, ali sve više istraživanja sugeriše da carski rez ne bi smeo da bude izbor, ukoliko nije neophodno. Međutim, po prvi put se povećala smrtnost majki u ovom periodu. Iako je u pitanju bio vrlo mali porast (13 smrtnih slučajeva na 100 hiljada žena, 2004. godine), podaci su zabrinuli i lekare i žene, a istraživači su okrivili povećanje gojaznosti, ali i carski rez.
2010. – do danas
Popularnost porođaja kod kuće je sve veća, a iako su ženama danas dostupne mnoge olakšice prilikom porođaja, mnoge se u velikoj meri odlučuju za potpuno prirodan porođaj, bez epidurala i drugih intervencija.
Preuzeto: Yumama.com
