Rođen je na Cetinju, 19. januara 1960. godine. Nakon završene Gimnazije u Podgorici, otisnuo se u Beograd, gde je u dvadeset drugoj godini završio Fakultet dramskih umetnosti, u klasi profesora Minje Dedića. Njegovi „klasići“ bili su neki od najvećih domaćih glumaca, poput Zorana Cvijanovića, Sonje Savić i Branimira Brstine.
Već 1982. godine debitovao je na filmu, gde je imao jednu od glavnih uloga u „Progonu“. Ubrzo je postao redovan član ansambla Jugoslovenskog dramskog pozorišta, gde je odigrao značajan broj velikih uloga. Narednih godina, njegov uspon bio je vrtoglav, usledila su ostvarenja poput „Savamale“, „13. jula“, „Direktnog prenosa“, „Hasanaginice“, „Mrtvi se ne vraćaju“, „Igmanskog marša“, „Oštrice brijača“. Već 1986. godine snimio je jedan od filmova koji će ga vinuti u zvezde, a to je „Šmeker“, a potom i seriju „Sivi dom“. U istomenoj seriji, lik Šilje bio je jedan od najupečatljivih likova jugoslovenskih serija ikada. Iduće, 1987. godine napraviće više maestralnih uloga, poput one u „Oficir s ružom“, za koju će primiti dve nagrade: najpre Zlatnu arenu u Puli za najbolju mušku ulogu, a potom i Nagradu lista „Polet“ za najpoetičniji emotivni odnos, za nastup sa koleginicom Ksenijom Pajić u istom filmu. Takođe, za ulogu u „Oktoberfestu“ je dobio Nagradu Car Konstantin u Nišu. Jedna od zapaženijih uloga bila je i uloga Brace Gavrana u filmskom ostvarenju „Braća po materi“ iz 1988. godine.
Uloga koja će, čini se, odrediti tok njegove sudbine, kako glumačke, tako i one prave životne, biće lik Miloša Obilića u filmu „Boj na Kosovu“, koji je sniman u ime obeležavanja 600. godišnjice od Kosovske bitke. Nije samo ova uloga obeležila „početak kraja“ uspeha Žarka Lauševića. Za lik Svetog Save u istoimenoj predstavi, rađenoj u produkciji zeničkog pozorišta, dobiće Sterijinu nagradu, ali i veliki balast. Naime, nakon ove uloge, u problematičnim vremenima devedesetih, Žarko je naišao na negodovanje jednog dela javnosti, usled čega je bio optuživan da je predstava u kojoj je glavni protagonista upravo on, usmerena protiv Svetosavlja. Smatrano je da se, ovim delom, vređa lik najvećeg srpskog sveca, iako to nije bio slučaj.
Dugo vremena Žarku je bezbednost bila ugrožena, zbog čega je, po preporuci i po dobijanju dozvole za nošenje oružja od strane beogradske policije, nabavio pištolj, koji bi služio samo za krajnju nuždu, u slučaju da je potrebna samoodbrana.
Početkom devedesetih, snimio je niz značajnih ostvarenja, kao što je „Crni bombarder“ i njegova čuvena uloga Šmajsera, a 1993. snimiće film „Bolje od bekstva“, u kome je, za ulogu Alekse Radmana, bio nagrađen „Gran Pri“ nagradom na Filmskim susretima u Nišu. Žarko se, pak, na dodeli ove nagrade nije pojavio. Ne zato što nije želeo, već zato što je u tom trenutku već bio u zatvoru. Život mu se, u samo jednom danu, okrenuo naopačke.
Naime, u poslednjoj noći jula 1993. godine, u blizini podgoričkog lokala „Epl“, Žarko Laušević je, zajedno sa bratom Branimirom, napadnut, a u obračunu sa nekoliko podgoričkih momaka, Žarko je pištoljem usmrtio dvojicu, a ranio još jednog mladića. Osuđen je najpre na 15 godina zatvora, a kaznu je izdržavao u Spužu i Požarevcu. Kazna je 1998. preinačena na četiri godine, a budući da je u tom trenutku već odležao presuđenu kaznu, Laušević je pušten na slobodu. U vremenu neposredno nakon puštanja na slobodu, snimio je kultni film „Nož“, kao i film „Ranjena zemlja“. Ubrzo posle toga, emigrirao je u Ameriku, u strahu od krvne osvete. Za vreme njegovog boravka u SAD, po žalbi tužioca, doneta je nova presuda – Laušević je osuđen na 13 godina, a za njime je početkom dvehiljaditih raspisana poternica. Kada je, tokom 2009. godine, uhapšen u Americi zbog isteka vize, tamo je nekoliko meseci proveo u zatvoru, a nakon dve godine, pomilovan je od strane tadašnjeg predsednika Republike Srbije, dok mu je tokom 2012. godine dodeljen i srpski pasoš.
Žarko Laušević je u Srbiju došao posle 15 godina, 2014. godine, a vest o njegovom dolasku odjeknula je širom zemlje i regiona. Porodice ubijenih momaka, Pejović i Vučinić, iznele su da ne žele da sprovode krvnu osvetu, već samo da pravda bude zadovoljena.
Nakon pomilovanja, objavio je svoju prvu knjigu „Godina prođe, dan nikad“, koja je ubrzo postala bestseler. Ova knjiga predstavlja tešku i bolnu ispovest čoveka koji svoje pokajanje živi svakodnevno, a tokom beogradske promocije romana, Žarko se publici obratio putem video snimka. U njemu je rekao sledeće reči:
„Naravno, ja nisam slobodan čovek. Čovek koji je ubio više nikada ne može biti slobodan. Sloboda više nikada ne može biti moja reč. Sloboda je pravo drugih da kažu šta misle o meni, sloboda je da me slobode, svojataju, mrze i mrcvare. A ja sam više i ne znam šta uopšte znači ta reč“.
Krivica koju nosi i sa kojom živi, opisana je i u nastavcima romana, a o njoj je nekoliko puta govorio i u televizijskim emisijama. Domaća publika je, pak, sa nestrpljenjem čekala Žaretov povratak na velike ekrane. On je 2015. godine snimio „Smrdljivu bajku“, a potom i serije „Senke nad Balkanom“, „Koreni“, „Državni službenik“, „Kalkanski krugovi“ i mnoge druge. Laušević se, kao malo ko, izdigao kao feniks iz pepela i ponovo ogrejao srca svojih vernih fanova, koji su skoro dve decenije verovali da će se vratiti svom osnovnom pozivu. Odigravši mnoštvo istorijskih uloga, bio je jedan od najomiljenijih i najpopularnijih glumaca koje je Jugoslavija, naposletku i Srbija, ikada imala. Ovih dana, emituje se i serija rađena po motivima njegovog romana „Godina prođe, dan nikad“, gde Milan Marić tumači lik koji kojeg u romanu predstavlja upravo Žarko. Serija „Pad“ snimljena je, čini se, ne sa namerom da se Laušević abolira nesumnjive krivice za ubistva koja je počinio, već da se prikaže unutrašnja borba čoveka koji je počinio zločin. Odjeknula je rečenica „Posle tog pada, više se ničega ne sećam“, koju će srpska kinematografija dugo pamtiti.
