Gde ima dece, tu ima i vike, galame. I to je uglavnom lepo, kada se čuje dečja graja, ali ruku na srce, nije baš prijatno kada dođete kući s posla, a deca se “deru”, kako mi to kažemo. Stručnjaci otkrivaju zašto deca toliko vole da galame, razlozi će vas iznenaditi.
Ton i visina glasa otkrivaju mnogo toga ostanju glasnih žica, nervnog i respiratornog sistema. Ako dete stalno govori glasno, roditelji bi trebalo na to da obrate pažnju i pokušaju da razumeju zašto – u nekim slučajevima je potrebna i pomoć stručnjaka.
1. Karakteristike uzrasta
Do određenog uzrasta deca ne umeju dobro da kontrolišu svoj glas, pa povisuju i snizuju ton, menjaju visinu glasa i tempo govora. Odraslima nije teško da govore šapatom, ali je za dete od dve ili tri godine takav “eksperiment” prilično težak jer njegov grkljan još nije u potpunosti formiran.
Da biste naučili dete da bolje kontroliše svoj glas, pomozite mu da više pažnje obraća na zvukove – kuckajte u lonce, zvonite zvončićima, vičite, pevajte pesmu glasno, a onda veoma tiho, šapućite, hodajte na prstima. Pokušajte da u ove igre uključite i druge veštine, koje nisu striktno vezane za glas (poput hoda na prstima), ali zahtevaju pažnju. Možete da pokušate da izgovorite nešto smirenim, ravnim tonom, pa zatim nešto jedva čujno, a onda da viknete, pa tražite od mališana da to ponovi.
2. Detetu je potreban odmor
Čak i najmirnije, najozbiljnije dete ponekad ume da se ponaša potpuno nekontrolisano, da viče, urla, skače… I sasvim je u redu ako se to dešava preko dana ili negde u prirodi, ali vam sigurno to nije po volji kada dođete umorni s posla u večernjim satima.
Ovakva večernja “zabava” nije dobra ni za dete jer je previše uzbuđeno, ne može lako da zaspi, nemirno spava i kao rezultat svega toga, ne može da se odmori.
Zbog toga je savet da uveče ne gleda TV, ne igra neke aktivne igre, ne sluša previše glasnu ili dinamičnu muziku. Umesto toga, pronađite neku umirujuću rutinu, koja neće podstaći dete na skakanje i viku.
3. Privlačenje pažnje
Često deca viču kako bi privukla pažnju drugih, posebno ako su inače navikla da budu u centru pažnje. Međutim, takvo traženje pažnje treba zaustaviti, tako što ćete upozoriti dete da ako ne prestane tako da se ponaša da ćete morati da idete kući.
Ovakvi mališani su po pravilu veoma pametni, zato nemojte previše da se ubeđujete sa njima jer tako zapravo ostvaruju svoj cilj – dobijaju vašu pažnju. Ponašajte se smireno, a kada vide da plakanjem i pravljenjem scena ne dobijaju pažnju, prestaće da se tako ponašaju, piše noviteroditeli.bg.
4. Poziv upomoć
Ponekad dete ne vidi drugi način da privuče pažnju roditelja osim da viče. Na primer, kada mama priča na telefon, a dete je iznova nešto pita, ona to i ne primećuje, već njegov glas doživljava kao neku pozadinsku buku. Mališan zatim gubi strpljenje i počinje da viče.
Da biste to izbegli, pokušajte da ne odgovarate mehanički na detetove zahteve, već mu recite da ste ga čuli, ali da mora da sačeka. Time ćete mu dati do znanja da ste obratili pažnju na njega, što je uglavnom dovoljno da dete sačeka.
5. Kopiraju odrasle
Ponekad su i roditelji sami krivi za “preglasno” ponašanje dece. Na primer, ukoliko vi vičete u žaru rasprave sa partnerom, deca vide i kopiraju to ponašanje, pa onda navikavaju da je vikanje prirodno kada su ljuti.
Zato se potrudite da budete dobar primer, a detetu objasnite da je vikanje na mamu ili tatu jednako loše kao i ujedanje ili udaranje. Ako dete počne da histeriše, tražite od njega da ode u svoju sobu i da se vrati kada se smiri – naravno, ako je dovoljno odraslo za to.
Psiholozi kažu i da deca mogu da viču u razgovoru sa vršnjacima jer još nisu naučili dobro da komuniciraju, pa je prema njihovom poimanju stvari u pravu onaj ko viče glasnije. Ali, dobra vest je da to uglavnom prerastu.
