Ako se dete uvek i u svemu povinuje volji roditelja, to nije samo redak izuzetak od pravila, već i mogući razlog za zabrinutost. Neposlušnost je često deo odrastanja, a svaki mališan koji je jedva naučio da hoda već je mala osoba sa određenim sklonostima karaktera i svojom voljom.
Mama i tata se trude da nauče bebu da sluša jer je to važno za njenu bezbednost. Najčešće se u roditeljskim odnosima primećuje ovakav obrazac – dok je dete malo, roditelji imaju dovoljno strpljenja, takta i domišljatosti kako bi ostvarili svoje zahteve odnosa sa njim. Ali čim dete odraste i izjavi svoje potrebe, mnogi očevi i majke gube to dragoeno strpljenje. Zašto nas ne sluša? pitaju roditelji. U međuvremenu, razlozi za neposlušnost dece retko su originalni. Generalno, oni su podeljeni u četiri grupe.
1. Uzroci izazvani starosnim krizama
Stručnjaci identifikuju sledeće krize detinjstva: rano detinjstvo (12-18 meseci), kriza od tri godine (2-4 godine), kriza od sedam godina , mlađa adolescencija (8-9 godina) i pubertet . Mogao bi se steći utisak da je dete sve veća ličnost gotovo neprestano u potrazi za sobom i granicama dozvoljenog.
Zapravo, akutni period svake od kriza traje najviše par meseci (izuzetak je pubertetska kriza), a koliko brzo i bezbolno dete to doživi zavisi od atmosfere u porodici i od linije ponašanja koju roditelji biraju. Psiholozi savetuju da u kriznim vremenima pokažete uzdržanost i strpljenje, razumete želju deteta za samostalnošću, pokažete mu ljubav na svaki način, ali, ipak, čvrsto stojite na fundamentalno važnim pozicijama.
2. Umor, bolest, stres
Fizički zamor bebe, akumuliran do vremena dnevnog ili noćnog sna, ili preopterećenost učenika časovima, ili loše zdravlje, mogu dete učiniti nestašnim. U ovom slučaju, njegovo odbijanje da jede supu, reši problem ili sedne da radi domaći, predstavlja protest u ime detetovog tela, koji zahteva obnavljanje snage.
Stres izazvan odlaskom u vrtić ili školu, preseljenjem u novi kraj, razvodom roditelja ili dolaskom novog člana porodice, kao i svako drugo snažno iskustvo, takođe može izazvati kod deteta “protestna raspoloženja”. Obično na ovaj način pokušava da skrene pažnju na sebe, da natera odrasle da se obračunaju sa njegovim mišljenjem.
3. Nedostatak pažnje
Mnogi roditelji bi rado provodili više vremena sa decom, ali sticajem okolnosti vide ih samo u napadima. Deca koja nisu dostigla adolescenciju, po pravilu, ovo ne vole. Sa bakama i dadiljama umeju da budu prilično predusretljivi, ali zahtevaju punu posvećenost majki i očeva u obavljanju roditeljskih obaveza – što je, međutim, sasvim prirodno – i zato im privlače pažnju na sebe hirovima i neposlušnošću.
Istina, takvo ponašanje dece često izazivaju sami roditelji. Na primer, tata, umoran nakon posla i sedi na kauču da gleda fudbalsku utakmicu, može odmah da naredi svom malom sinu: “Idi operi zube i idi u krevet”“, računajući na poslušnost deteta. Ali za dete puno ljubavi, ovaj red je praktično nemoguć ako mu nedostaje otac i želi da se igra ili mazi sa njim. Naravno, dete neće poslušati i neće dozvoliti tati da uživa u odmoru na miru. Ali samo ne zato što je nevaljao, već zato što je lišen pažnje.
4. Pogrešno odabrana pedagoška taktika
Ovde ima smisla da se zadržimo detaljnije. Nemaju svi roditelji pedagoško obrazovanje i gvozdene živce, pa stoga nisu imuni na greške u komunikaciji sa decom. Što je još gore, kada se takve greške sistematski ponavljaju, u ovom slučaju izazivaju specifične probleme, posebno sa poslušnošću. Dakle, deca ne slušaju ako:
• čuju previše reči (deca nemaju strpljenja za monologe bez pauza)
• komunikacija sa njima se svodi na skup komandi (jednosložne fraze u zapovednom tonu verovatno neće nikoga inspirisati)
• adresiraju se na pozadini smetnji buke (veoma je važno da se uverite da je dete spremno da vas sasluša pre nego što izrazi svoju želju)
• često su povišeni u glasu ili im se obraćaju iznerviranim tonom (nerviranje i vikanje automatski čine reči odrasle osobe mnogo manje ubedljivim)
• u ophođenju sa njima odrasli pribegavaju pretnjama i ucenama (što, na kraju, dovodi do tzv. “psihološke gluvoće”)
• roditelji ih nazivaju uvredljivim rečima ili na druge načine ponižavaju njihovo dostojanstvo (u ovom slučaju jedva da je reč o obrazovanju)
• Zahtevi roditelja su previsoki ili preveliki (ne bi trebalo da bude previše “ne”, zabrane i ograničenja treba da budu razumne, adekvatne uzrastu i temperamentu deteta i polazeći od razmatranja njegove bezbednosti i dobrobiti, a ne pogodnosti mame ili tate)
• roditelji zahtevaju od njih ono što oni sami ne rade (čak i ako deca to ne vide, dobro osećaju da li postoji istinsko uverenje u sopstvenu ispravnost u rečima mame ili tate)
• roditelji nešto zahtevaju od njih, jer “to je neophodno”, ne slažu se sa tim
• roditelji su nedosledni u svojim zahtevima (ne smete danas da dozvolite ono što je bilo zabranjeno juče; tata ne treba da dozvoli ono što mama ne dozvoljava, i obrnuto)
Detetu je, naravno, potrebna disciplina i samodisciplina, ali je zadatak roditelja da ga nauče ovim stvarima. Štaviše, veoma je važno poštovati uslove koji su obavezni za razvoj ovih kvaliteta kod deteta – ovo je jasno formulisan sistem normi i zabrana u porodici i odnos poštovanja prema ličnosti koja se razvija. Ovo zaista nije lako: da biste odgajali dete kao odgovornu osobu, sposobno da samostalno donosi odluke i ima unutrašnje jezgro, a da pri tome ostane prijatelj sa njim, često je potrebno početi sa prevaspitavanjem sebe.
