Znate li istoriju i simboliku koja stoji iza tradicije nošenja burmi i zašto se one u većini kultura nose na domalom prstu leve ruke? Burme danas širom sveta predstavljaju izraz ljubavi, ali niko ne može tačno da odredi kada je nastala ova tradicija.
Neki veruju da najstariji pomen o razmeni prstenja tokom venčanja potiče iz drevnog Egipta, pre oko 4.800 godina. Šaš, rogoz i trska, koji su rasli pored dobro poznatog papirusa uvijani su i uplitani u prstenje ili druge komade nakita koje žene nose tokom ovih svečanosti.
Krug je bio simbol večnosti, bez početka ili kraja, ne samo za Egipćane, već za mnoge druge drevne kulture. Rupa u sredini prstena takođe je imala značenje. Nije samo smatrana prostorom već kapijom ili vratima koja vode do stvari i događaja – kako poznatih tako i nepoznatih. Dati ženi prsten znači večnu i besmrtnu ljubav.
Materijali od kojih je to prstenje pravljeno nisu bili dugotrajni i uskoro su zamenjeni prstenjem od kože, kosti ili slonovače. Što je skuplji materijal, to je, verovalo se, veća ljubav prema onome kome se daje. Vrednost prstena je takođe demonstrirala bogatstvo davaoca.
Rimljani su vremenom usvojili ovu tradiciju, ali uz sopstveno značenje. Umesto pružanja prstena ženi kao simbola ljubavi, oni su ga davali kao simbol vlasništva. Rimljani bi “potvrdili vlasništvo” nad svojom ženom davanjem prstena. Rimsko vereničko prstenje je su kasnije pravljeni od gvožđa i nazivani “Anulus Pronubus”. Simbolizovali su snagu i trajnost. Veruje se da su Rimljani prvi koji su počeli sa graviranjem prstenja.
Tek od oko 860. godine naše ere hrišćani su počeli da koriste prstenje u ceremonijama venčanja; čak i tada, prsten nije bila prosta i obična traka koju mi poznajemo. Obično je prstenje bilo ukrašavano graviranim labudovima, lirama ili spojenim rukama. Crkva je osuđivala takvo prstenje kao “neznabožačko” i oko XIII veka, burme i verenički prsteni su znatno uprošćeni, i tom prilikom im je dat drugačiji izgled, koji su tadašnji biskupi nazivali “simbolom jedinstva srca”.
Burme su tokom različitih istorijskih doba nošene na različitim prstima, uključujući i palčeve na obe ruke. Prema tradiciji za koju se veruje da potiče od Rimljana, burme se u većini kultura nose na domalom prstu leve ruke zato što se verovalo da u njemu postoji vena – vena vmoris ” ili “vena ljubavi” – koja je direktno povezana sa srcem. Ipak, naučnici su pokazali da je to zapravo netačno. Uprkos tome, mit se i dalje smatra glavnim razlogom za nošenje burmi na ovom prstu u određenim sredinama.
Druga teorija za koju se veruje da su hrišćani odredili levu ruku za prstenje je manje verovatna. Rani hrišćanski brakovi imali su ritual nošenja prstenja na srednjem prstu. Dok bi sveštenik izgovarao reči: “U ime Oca, Sina i Svetoga duha”, on bi prstenom dodirivao palac, kažiprst i srednji prst, a potom bi uz “Amin” postavio prsten na domali prst, čime bi se zaključio brak.
Praktičnija teorija zasniva se na tome da se meki metali (tradicionalno zlato za burme) manje troše ili habaju na prstu leve ruke, pre svega jer je većina ljudi na svetu desnoruka.
Osim toga, domali prst na levoj ruci je najverovatnije drugi najmanje korišćeni prst na rukama osobe odmah posle malog. Mali prsti su, naravno, mali, zbog čega bi prsten imao malu površinu za dekorisanje, što je možda motivisalo ljude da prste premeste na sledeći najmanje korišćeni prst, koji ima istu veličinu kao i ostali prsti.
Preuzeto: nationalgeographic.rs
