Klica jednog od najznačajnijih romana ruske i svetske književnosti posejana je u Francuskoj tri decenije pre njegovog nastanka, dok je pisan u vreme strašne novčane krize kroz koju je slavni pisac prolazio, krize nastale velikim nagomilavanjem dugova zbog njegovog patološkog kockanja po Visbadenu, Baden-Badenu, Homburgu i švajcarskom Saksonu.
„Prestuplenie i nakazanie“ ruski je naziv jednog od najvećih romana kojim je svetska književnost imala sreću da bude obogaćena. Veliki broj naših ljudi ga je pročitao, mada svakako ne svi koji su to morali, imajući u vidu da se radi o obaveznoj školskoj lektiri; takođe veliki broj ljudi laže da ga je pročitao jer ih je sramota da kažu da nisu, što opet govori mnogo o samom delu.
Kao i „Braća Karamazove“, “Zločin i kaznu” mnogi tretiraju kao svojevrsni test inteligencije (ne samo kod nas, u Americi je to možda i izraženije) i ima nekih (rekli bismo nesigurnih) ljudi kojima čitanje tog dela služi kao dokaz sopstvene pameti (jer, „ne može svako da čita Dostojevskog“). No, uprkos svemu tome, retko ko zna šta leži u pozadini ovog romana i kako je on nastao. Da bismo odgovorili na to pitanje, moramo da napustimo Rusiju i da se vratimo nekoliko decenija unazad.
Priča počinje 1803. godine rođenjem Francuza po imenu Pjer-Fransoa Lasner, koji je na svet došao u Franšvilu, gradiću koji se danas nalazi u okviru Lionske metropole, u novoformiranom regionu Overnja-Rona-Alpi. Ovaj sin buržoaskog trgovca sa odličnim je ocenama dovršio svoje školovanje i pristupio francuskoj vojsci, ali je dezertirao 1829. tokom ekspedicije po Moreji (kako se od srednjeg do ranog novog veka nazivao Peloponez) i okrenuo se kriminalu. Narednih nekoliko godina bio je čest gost zatvora koji je nazivao svojim „kriminalnim univerzitetom“; bio je i autor koji je za jedan časopis napisao članak „Zatvori i kazneni režim“.
Tokom jednog od svojih boravaka iza rešetaka napisao je i satiričnu pesmu (nije jedina), pod naslovom “Peticija lopova kralju, njegovom susedu” , u kojoj se, između ostalog, kaže i sledeće: „Ja sam lopov, Vi ste kralj / Zajedno smo bliska braća […] Mogu proždrati budžet, / Mogu zamuljati registar; / Potpisivaću se „Vaš podanik“, / Ah! Gospodaru, učinite me ministrom […] Ja sam… pronašao svog rođaka: / Gospodaru, prepustite meni Vaš tron“.
Pronašavši dva pomoćnika u zločinu — Pjera Viktora Avrila kojeg je upoznao u zatvoru, i Ipolita Fransou — vremenom je postao veliki drznik koji nije prezao ni od čega, pa je naposletku uhapšen pod optužbom za dvostruko ubistvo. Tokom suđenja koje je usledilo napisao je knjigu „Memoari, otkrića i pesme“, suđenja od kojeg je napravio spektakl, privukavši ogromnu pažnju javnosti odbranom svojih zlodela, tvrdnjom da su ona bila validni oblik otpora društvenoj nepravdi. Njegova ćelija se pretvorila u salon u kojem je primao kulturnu i intelektualnu elitu, i premda je pogubljen početkom 1836, nekih dvadesetak dana nakon što je napunio 32 godine, ostvario je začuđujuće trajan uticaj koji se oseća i danas.
Uticao je, recimo, na večnog Balzaka, čije romane i danas gutamo; uticao je i na večnog Fjodora, o čijem romanu danas govorimo. Zapravo, „Zločina i kazne“ možda ne bi ni bilo da nije bilo Pjer-Fransoe Lasnera čiji je slučaj nadahnuo Dostojevskog. Kada je tačno saznao za njega ne znamo, ali na ideju za roman inspirisan Lasnerovim odnosom prema zločinu došao je leta 1865. godine, bezmalo tri decenije nakon što je ovaj giljotiniran.
Ne govorimo celu istinu. Dostojevski leta 1865. nije došao na ideju za roman već za kratku priču ili novelu; o romanu još uvek nije bilo govora. U to vreme radio je na projektu koji je nazivao „Pijanci“, a koji je trebalo da se bavi problemom alkoholizma u društvu i načinu na koji on uništava porodice, i decu kao buduće naraštaje. U središtu je bila porodica Marmeladov, čija će priča poslužiti kao oslonac i ispomoć za centralnu priču o Raskoljnikovu, njegovom zločinu i njegovoj kazni.
Takođe u to vreme,Dostojevski je poveriocima dugovao znatne svote novce (što je pre svega bila posledica njegovih kockarskih navika), a pritom je želeo i da pomogne porodici svog brata Mihaila koji je preminuo početkom 1864. Nakon što su ga svi odbili, okrenuo se Mihailu Katkovu, urednikuprestižnog mesečnika „Ruski vesnik“ u kojem su objavljivali Turgenjev i Tolstoj. Nekoliko godina ranije Fjodor je sa Katkovim bio u žustroj javnoj polemici i svađi, i nikada do tog trenutka nije sarađivao sa ovim časopisom.
U pismu iz septembra 1865, Fjodor, koji je očigledno morao da proguta ponos, objasnio je Katkovu da želi da napiše priču o mladiću koji popušta „izvesnim čudnim, ’nedovršenim’ idejama, koje lebde u vazduhu“, iskazavši nameru da istraži moralnu i psihološku opasnost od „radikalizma“, zbog čega je smatrao da bi se njemu, konzervativnom Katkovu, to moglo svideti. Već novembra meseca se iz novog pisma uredniku vidi da je „priča“ postala „roman“.
Februara meseca 1866. Dostojevski piše Aleksandru Jegoroviču Vrangelu — advokatu i diplomati, danas prevashodno poznatom po bliskom prijateljstvu sa velikim piscem — sledeće: „Krajem novembra veći deo je bio napisan i spreman; spalio sam sve; mogu to sada priznati. Nije mi se dopadalo. Novi oblik, novi plan me uzbuđuje, i krenuo sam sve ispočetka“.
Ali izgleda da to nije bila cela istina, i da nije baš sve spalio. Uostalom, ono što je ranije pisao lako je naknadno uklopio u rukopis. Pretpostavljamo to, zahvaljujući kompletnom opusu Dostojevskog koji je izdat za vreme Sovjetskog Saveza; urednici tog izdanja poređali su piščeve beleške koje korespondiraju sa različitim etapama razvoja kompozicije, pa možemo tačno da vidimo fragmentarni rad na nacrtu za priču, ili novelu, kao i dve radne verzije samog teksta: „visbadensku“ (u kojoj se isključivo koncentriše na moralnu i psihološku reakciju naratora nakon zločina, koja se poklapa sa onim što je Fjodor govorio Katkovu u prvom pismu) i „petrogradsku“, koje su nazvane po gradovima u kojima su pisane.
Finalna verzija romana pisana je u posebnom obliku trećeg lica, dok su prethodne dve bile u prvom; Dostojevski je prvobitno razmišljao o četiri moguća ugla pisanja iz prvog lica: kao Raskoljnikove memoare, kao njegovo priznanje osam dana nakon ubistva, kao dnevnik koji počinje pet dana nakon ubistva, i kao mešana forma u kojoj će prva polovina biti memoarska a druga dnevnička. Nakon podužeg premišljanja i unutrašnjeg previranja, oko toga šta mu je činiti, tog novembra 1865. doneo je konačnu odluku o pisanju iz trećeg lica.
Zašto je dostojevski napustio prvobitnu verziju ostaje nerazjašnjena misterija; Džozef Frank (1918—2013), američki teoretičar književnosti i jedan od najvećih autoriteta za život i delo Dostojevskog (autor je verovatno njegove najbolje biografije), smatra da je moguće da se lik Raskoljnikova razvio van granica koje je pisac prvobitno zamislio, i da je, primetivši pojavu novih aspekata ličnosti svog protagoniste, odlučio da priču pretvori u roman koji će strukturalno uskladiti sa postepenom metamorfozom Raskoljnikovog karaktera.
Već januara meseca 1866. izašao je u „Ruskom vesniku“ prvi deo „Zločina i kazne“ (za one koji ne znaju, romani su tada izlazili u nastavcima, prvo u časopisima i dnevnim listovima, pa bi se tek naknadno pojavili kao posebne knjige), dok je poslednji izašao decembra iste godine. Ali tokom pisanja poslednjih delova „Zločina i kazne“, Dostojevski se nalazio pod strašnim pritiskom, jer je bio prinuđen da istovremeno radi i na „Kockaru“ koji je morao da preda najkasnije do 1. novembra 1866. godine.
Naime, zato što mu je očajnički bio potreban novac, početkom oktobra je morao da pristane na zlikovačke uslove izdavača i svog imenjaka Fjodora Timofejeviča Stelovskog; ugovorom se obavezao da će mu do navedenog datuma predati roman dužine 12 ili više signatura (kako se tada računala veličina književnog dela), a ako ne bi uspeo, Stelovski bi postao vlasnik autorskih prava svih njegovih knjiga na period od devet godina, do 1. novembra 1875, i to bez ikakve novčane nadoknade.
Uprkos tome što je imao samo 27 dana, u pauzi između pisanja petog i šestog dela „Zločina i kazne“, Dostojevski je napisao maestralni mali roman od 17 poglavlja, pre svega zahvaljujući svojoj stenografkinji Ani Grigorjevnoj Snitkinoj (koja će mu naredne godine postati supruga), kojoj je diktirao i koja je lepo uspela da sredi sve što je napisao. Bez nje, Dostojevski ne bi uspeo i načisto bi propao.
A da je namera Stelovskog bila krajnje zlikovačka, da je taj čovek bio najobičniji podlac, najbolje pokazuju događaji od 31. oktobra. Dostojevski je tog dana došao sa rukopisom u redakciju, ali je Stelovski naložio pomoćniku da mu kaže da se vrati kroz nekoliko dana; prozrevši njegovu nameru da se okoristi neispunjenjem ugovora („kroz nekoliko dana“ bi se, naravno, napravio lud), Dostojevski je otišao pravo u policijsku stanicu i tamo deponovao rukopis, koji je zaveden pod datumom od 31. oktobra 1866. godine. U očima države, on je svoju ugovornu obavezu ispunio.
Izvor: telegraf. rs
