Japanski obrazovni sistem je nešto na šta je cela nacija izuzetno ponosna. Odlikuje ga tradicionalni pristup i zahvaljujući kojem tamošnji đaci nadmašuju vršnjake širom sveta, što dokazuju i rezultati na PISA testovima. Japan je najobrazovanijih nacija na svetu, sa 100 odsto upisanih đaka u obavezno obrazovanje i 0 odsto nepismenih ljudi.
Srednju školu – koukou, koja nije obavezna, pohađa preko 96 odsto učenika širom zemlje, dok u velikim gradovima broj upisanih srednjoškolaca je 100 odsto. Znači, posle osnovne svi nastavljaju sa školovanjem!
Školski sistem u Japanu:
- 6 godina osnovne škole;
- 3 godine niže srednje škole;
- 3 godine više srednje škole;
- 4 godine univerzitetskog obrazovanja.
U toj zemlji se ide čak 210 dana u školu, za razliku od SAD gde se godišnje u školu ide 180 dana. Sama, školska godina u većini japanskih škola podeljena je na tri tromesečja. Prvo traje od aprila do jula, drugo od septembra do decembra i treće od januara do marta.
Učenici viših razreda prosečno u školi provedu 6 sati dnevno radnim danima. Đaci i van škole imaju obaveze – rade domaće zadatke. Letnji raspusti traju 6 nedelja, a imaju još i oko dve nedelje zimskog i prolećnog raspusta.
Svi predmeti se slušaju u istoj učinioci, osim prakse i laboratorijskih vežbi. U osnovnoj školi, uglavnom jedan nastavnik predaje sve predmete svom razredu. Jedan razred broji oko 40 učenika, a ranije je bilo i viiše od 50 đaka, usled porasta broja stanovnika.
Đaci, izuzev azijskih jezika, širom sveta uče oko 26 do 33 slova, a učenici u Japanu, dok ne završe osnovnu školu, znaju 1,006 kandži znakova. Sa 15 godina, nakon obaveznog obrazovanja, učenici znaju još 1,130 novih znakova. Osim kandži znakova, japanski jezik ima dva fonemska pisma, hiraganu i katakanu. Svako od njih ima po 46 znakova.
Sva tri pisma imaju svoje mesto i način korišćenja: pojedini kandžiji koriste za zapisivanje imenica i korena glagola, hiragana u kombinaciji sa kandžijima služi za zapisivanje gramatičkih nastavaka kao što su glagolska vremena, komparacije prideva… Katakanom se pišu strane reči i onomatopejski izrazi.
Inače, deca u Japanu ne rade kontrolne zadatke do 4. razreda, jer tamošnje škole manire stavljaju ispred znanja. Cilj je da se u prve tri godine uspostave dobri modeli ponašanja i navike. Deca se uče velikodušnosti kako da budu i empatična. Najvažnije je da decu u tom uzrastu nauče kako da poštuju druge, ali i da razviju vezu sa prirodom i životinjama.
U školama u Japanu nema domara i spremačica, jer tamo su učenici odgovorni za svih prostorija koje koriste. Od učionice do toaleta. Zajedničko čišćenje podstiče učenike da pomažu jedni drugima, a brišući stolove i čisteći podove, đaci se uče da poštuju svoj i rad ostalih. Učenici i učitelji jedu za istim stolom. To utiče na izgradnju poverenja između njih, a u toku obroka razgovori koji se vode mogu doprineti izgradnji toplije, porodične atmosfere.
Učenici nakon nastave pohađaju radionice, koje su vrlo popularne, jer uče nove tehnike i veštine. Uz to, đaci jako cene kaligrafiju i poeziju. Šodo je japanska kaligrafija i predstavlja oblik umetnosti, a haiku je oblik poezije. Smatra se da ovaj oblik poezije ima intelektualne, terapeutske i estetske uticaje. Ovim tehnikama đaci se uče sopstvenoj tradiciji, te je više i poštuju.
I gotovo najvažnija stvar na ovoj listi je nošenje uniformi. U cilju uklanjanja prepreka i pomaganja učenicima u promovisanju osećaja zajedništva, je kodeks oblačenja. U gotovo svim srednjim školama je jednobrazno oblačenje prisutno koje podstiče na samoizražavanje drugim metodama, a ne samo kroz stil oblačenja.
Preuzeto: http://edukacija.rs
