Veliki post je vreme kada, razmišljajući o proteklom životu, svodimo račune i kada je dobro zapitati se kako se odnosimo prema ljudima.
Za vreme Velikog posta, čak i onaj ko retko posećuje hram, dolazi na ispovest, da bi se pomirio sa Bogom i sopstvenom savešću. U ove dane treba se zamisliti u čemu je smisao pokajanja i zašto je neophodno pristupati ispovesti.
Svaki put kada započinjemo Veliki post, kada na bogosluženjima slušamo pokajne molitve i pesme, trebalo bi da razmislimo o tome kako da promenimo svoj život i šta da učinimo da raskajanje za prethodne godine ne bi bilo besplodno, već da bi prinosilo realne plodove u našem hrišćanskom životu.
Pokajanje je neophodno svakom hrišćaninu. Ono je dar koji je Bog dao čoveku koji je uprljao belosnežnu odeću krštenja.
„Jer nakon što smo se krstili“, piše prepodobni Simeon Novi Bogoslov, „mi smo se priklonili na ružna i sramna dela, i premda potpuno odbacujemo čak i samo osvećenje, ipak, pokajanjem, ispovešću i suzama, razmerno dobijamo ponovo otpuštanje sagrešenja i na taj način osvećenje zajedno sa blagodaću sviše.
“Sledeći Jovana Lestvičnika, prepodobni Simeon naziva pokajanje drugim krštenjem: „U prvom krštenju“, govori on, „voda je predopisivala suze, a miro pomazanja predstavljalo umno miro Duha. A drugo krštenje više nije slika istine već sama istina.”
Neko od nas je kršten u detinjstvu, neko u mladosti, neko u zrelim godinama, a neko i u starosti. Ali svima je jedno zajedničko: nismo sačuvali zavete koje smo na krštenju dali mi ili naši kumovi u naše ime. Krštenje je bilo naš zavet s Bogom, ali mi smo taj zavet narušili. Bog nam je svagda ostao veran, a mi smo njemu mnogo puta bilo neverni. Zbog toga i treba da prinosimo pokajanje.
Kako pronaći duhovnika
Crkva je uvek upućivala na iskustvo sveštenoslužitelja i kroz njihove savete izgrađivala svoj život. Iz ovog iskustva proizilazi potreba za duhovnim rukovođenjem. U pogledu duhovnog uzrastanja postoje neke stepenice koje su vrlo važne. Moramo danas razumeti dva načina življenja – jedan je u svetu – mirjani, a jedan je u mansatiru – monasi. U manastiru monasi uvek imaju na raspolaganju duhovnika, jer on živi uglavnom u manastiru ili njegovoj blizini, i uvek je tu za savet i za ispovest. Ako bi mirjani hteli tog istog duhovnika, često im ne bi bio tako brzo pristupačan, pa je to problem, a i njegov život je specijalizovan za život monaha a ne mirjana. Zato je mirajnima duhovnik po prirodi njihov parohijski sveštenik. On im ulazi u dom, on ih krštava, on ih ispoveda, pričešćuje, preko njega dobijaju svete tajne, veliko i sveto za svakog hrišćanina, zar taj može da se preskoči, ne daj Bože, tu su prvi koraci. On je “lekar opšte prakse”. Ako imaš potrebu za “specijalistom”, od njega ćeš dobiti blagoslov za drugu stepenicu, monaha ili neko drugo svešteno lice. Da bi te neko primio pod duhovni skut potrebno j,e naravno, da za to tražiš blagoslov. Ako ga dobiješ, imaš “specijalistu”.
Pokajanje nije samo trenutak, to je doživotni proces. Pokajanje je dar Božji. Sve što mi sami možemo jeste da spoznamo sopstvenu nemoć, a sve ostalo je uz Božiju pomoć, pa i dar pokajanja. Sveti Jeronim, kada je upitao: “Bože, šta da ti prinesem? Nemam šta…” – dobio je odgovor: “Imaš… Svoje grehe.”
To je jedino što zaista i možemo učiniti i prineti – budnost za sopstvene grehe i svest o tome. Pretpostavka pokajanja je vera u Boga.
Govorio mi je jedan čovek da je stalno odlazio na ispovest svome ispovedniku i stalno ispovedao jedan isti greh u koji je uvek iznova upadao, iako bi se pokajao. I sveštenik bi mu svaki put odgovorio: “Ništa, čedo, samo ustani.” Nikakav drugi odgovor, nikakvo prekorevanje, saveti, samo: Ustani! Znači, nemoj da te Bog zatekne u padu, već ustaj. Treba uvek biti pun optimizma.
Sveti Nikodim je govorio: “Ne smete sebe kinjiti zbog jednog greha.” Treba samo spoznati da si grešan, a ne da analiziraš, treba to da prihvatiš i da se i dalje boriš. (Episkop jegarski Porfirije)
Preuzeto: 24sedam
Foto: Profimedia
