Sklonost vikanju povezana je sa sumnjom u vlastite sposobnosti.
Da li ste se skoro s nekim posvađali? I da li ste vikali?
Kad se čovek posvađa s nekim bliskim ko ima drugačija politička uverenja, recimo sa bezobraznim komšijom ili neurednim cimerom, svađa se neretko brzo pretvara u takmičenje u vikanju. I tu psihologija može da spreči da stvar ne ode u patologiju.
Prema Vanesi Bons, profesorki organizacionog ponašanja na Univezitetu Kornel, vikanje tokom svađe ne samo da potkopava poruku koju čovek želi da prenese već pokazuje i nedostatak poverenja u vlastitu sposobnost da utičemo na druge.
Kao što je Bons napisala u nedavnom članku u „Wall Street Journalu“, „iako smo često previše ubeđeni u svoja uverenja, sklonost vikanju na člana porodice, prijatelja ili ideološkog protivnika, dolazi iz nedovoljnog samopouzdanja u vlastitu sposobnost da u to uverimo druge“.
Bons, čija knjiga „Imaš više uticaja nego što misliš: Kako potcenjujemo svoju moć uveravanja i zašto je to važno“, provela je karijeru proučavajući kako ljudi utiču jedni na druge.
Iako su mnoga istraživanja pokazala da većina ljudi sebe smatra boljima od proseka kad su posredi kvaliteti poput kreativnosti, moralnog karaktera i atletskih sposobnosti, to se samopouzdanje ne odnosi na to kako ljudi percipiraju svoje društvene sposobnosti ili kako misle da ih drugi doživljavaju.
Potcenjujemo svoju sposobnost uveravanja drugih
Ljudska sklonost potcenjivanju svoje sposobnosti da utiču na druge pokazala se čestom među ljudima, što su potvrdila brojna istraživanja sprovedena tokom poslednjih godina.
To uključuje ankete koje pokazuju da su ljudi skloni tome da pretpostave da su drugi manje zainteresovani za njih nego što zapravo jesu, studije pokazuju da su ljudi mislili da ih stranci vole manje od onoga što su ti isti stranci rekli naučnicima koji su sprovodili istraživanja.
– Zajedno, ova dva naizgled kontradiktorna, ali zapravo komplementarna skupa nalaza stvaraju savršenu oluju koja dovodi do vikanja – primjećuje Bons.
– Budući da verujemo da smo upućeniji, moralniji i manje podložni pristranosti od prosečnog čoveka, to podstiče ljude u uverenju da njih ne treba slušati – objašnjava.
– Međutim, takođe ne verujemo da imamo sposobnost da uveriimo druge, što je posledica nesigurnosti u to da li nas ljudi oko nas slušaju li nas ignorišu – kaže Bons i dodaje da „vičemo jer ne mislimo da će nas ljudi inače slušati“.
Vikanje tokom svađe nije nimalo efikasno
Kao što svako ko se našao u svađi zna, kada su posredi određene teme, može biti teško ne povisiti glas. Međutim, koliko god da je primamljivo vikati, ono se u većini slučajeva ljudima obije o glavu.
Brojne studije su pokazale da je vikanje manje efikasan način uveravanja drugih, pogotovo ako vam nisu skloni da vam veruju.
Umesto toga, nežno uveravanje obično je najefikasnije. To uključuje taktike kao što je ukazivanje na nepovezanost između onoga što čovek misli i govori u odnosu na ono što radi ili onoga što preporučuje drugima da treba raditi.
Kako onda efikasno preneti svoja razmišljanja i stavove?
Ne sme da postoji raskoraki niti nelogičnost zmeđu onoga što mislite i onoga što radite. Dobar primer za to je i čovek koji svojim starijim roditeljima preporučuje da se pridržavaju mera opreza u vezi s koronom, a on sam ih ne praktikuje.
Dobra strategija je postavljanje pitanja, kao način da nekoga navedete da artikuliše svoje misli i stavove, što je način da se ljudi navedu da ponovo promisle o određenoj temi i svojim stavovima, piše Lifehacker.
Možete vikati o nekoj temi sve dok ne poplavite, ali ako vas čovek ne sluša, ništa se neće promeniti. Međutim, ako možete navesti istog tog čoveka da razmišlja i angažuje se u vezi s određenom temom, postoji šansa da će ponovo o svemu razmisliti i možda i promeniti svoje mišljenje i stavove.
Ako mislite da postoji šansa da se s ljudima sarađujete na produktivan način, koristite mekši, nežniji pristup.
Preuzeto: 24sedam
Foto: Pexels
