Ljudi, kao psihološka, biološka i socijalna bića, veći deo svog života provode u zajednicama, okruženi sebi sličnim, ali i potpuno različitim ljudima. Tokom odrastanja jedinka sazreva, definiše se kao osoba, menja se i prilagođava. U tom procesu prate je i drugi koji prolaze kroz iste ili slične faze.
Sa manje godina života čovek ima veća očekivanja, ali kako starimo dešava se suprotno. To se najviše odnosi na ljude koji nam se pojavljuju u životima. U ranom detinjstvu i mladalačkom periodu družimo se sa mnogo više osoba, no kako dolazimo u srednje godine taj broj se smanjuje. Psiholozi kažu da je taj proces prirodan i očekivan.
Mnogi nam se pojave iznenada, da bi zatim na isti način i “nestali” iz naših života. Najpre budemo u čudu, zatim nas tuga obuzme, ali na kraju shvatimo da je taj “raskid” bio neophodan.
Ljudi koji odu iz naših života, otišli su s razlogom, a da je to poznanstvo valjalo, trajalo bi. Ovde govorimo o iskrenim odnosima, ne onima koji su bazirani na nekoj vrsti interesa – radno mesto, škola, fakultet…
Psiholozi tvrde, da kada je čovek mlađi ima poriv da bude prijatelj sa svima. Isto tako previše brine šta drugi misle o njemu i iz kog razloga pokušava da se dopadne svima. Sve iz želje za pripadnošću nekoj grupi/ pojedincu/zajednici.
I upravo to, sve gore pobrojano, utiče na stvaranje kvalitetnih prijateljstava. Primera radi, radili smo za druge stvari koje sada više ne bi, ali smo se i družili sa drugima iz sebničnih razloga – imati partnera za noćni izlazak, recimo.
Kompromisi
Kada odrastamo spoznajemo želje i svoje i tuđe. Manje kompromisa pravimo i daleko manje trpimo određene stvari. U mladosti provodimo više vremena sa ljudima i ne primećujemo pojedine nezrele gluposti. U zrelijem dobu, vremena za tuđe nepromišljenosti i sebičluke je sve manje ili ga nema.
Zašto?
Zato što shvatamo da je vreme dragoceno da bi ga trošili na isprazna prijateljstva. Vrednije je sebi pokloniti vreme i biti sam, nego sa nekim usamljen.
Prioriteti nam se u životu menjaju, te se i potreba za novim ljudima spuštva na listi bitnosti. Situacije i dalje nalažu, kroz ceo život , da upoznajemo nove ljude, ali sa više godina nemamo potrebu za ostvarivanjem dubljih prijateljstava. Jer, do sada već jasno znamo ko su ljudi na koje se možemo osloniti i ko je tu za nas u svim situacijama.
Naravno i dalje ćemo pričati sa ljudi, družiti se, ostvarivati socijalne kontakte, izlaziti i zabavljati se… ali nećemo im dozvoliti našu ranjivost, nećemo deliti tajne i nećemo im mnogo važnosti pridavati. I to je potpuno prirodno, jer odavno smo pronašli pravog prijateljia/prijateljicu. Sve i da ta osoba više nije to što je bila, spoznali smo suštinu dubokog prijateljstva i više je ne moramo tražiti/otkrivati.
Realnost
Mladost je optimistična, a zrelost realistična. A to je sasvim u redu. Još jedna bitna stvar se menja sa godinama – poverenje.
Sa godinama poverenje u ljude opada. Onomad, u mlađim danima sa lakoćom smo puštali ljude u naše živote, da bi oni sa isto toliko lakoće odlazili. Verovali smo da su pojedini kvalitetni i da će uvek tu biti za nas, međutim… To je bolan i težak proces spoznaje, ali neizbežan način za “otvaranje očiju”.
Upravo ta okrutnost nas je ojačala. Ljudi koji su nam se zadržali u životu su vredni poštovanja i njihovo mišljenje je jedino bitno. Svi drugi, koji su zarad druženja, bolje radne pozicije, većih primanja, položaja u društvu, statusa bilo kog tipa, bili uz nas… sreća je da su otišli!
Upravo ta spoznaja donosi još jednu povoljnost – više cenite sebe. Nemamo vremena za tuđe želje i stavljanje njihovih potreba ispred ličnih. U zrelijim godinama ne pristajemo da drugi budu tu za nas samo kada njima to odgovara. Važnije je biti kvalitetno sam, nego u društvu nekog usamljen.
Ne postoji dovoljno glasna muzika u klubu koja može da prikrije loš odnos među ljudima, ni dovoljno osoba kako bi maskirali laž u odnosima ljudi koji su na istom mestu zarad sebičnog zadovoljena trenutne potrebe za, nekakvim, druženjem. Nemamo vrema za takve nezrele postupke. I to je sjajno!
Preuzeto: http://edukacija.rs
