Tuga je zdrava emocija. Tuga je reakcija na gubitak a tugovanje je proces koji pomaže osobi da se emocionalno razdvoji od onoga što je izgubljeno. Iako tuga nije prijatna, mnogima tugovanje ne predstavlja nikakav problem, dok neki ljudi ne dozvoljavaju sebi da tuguju. To što neko ne ispoljava tugu, što ne plače, ne znači da nije tužan, oni koji ne plaču drže tugu u sebi. Neizražavanje tuge i držanje tuge u sebi dovodi do unutrašnje napetosti koja se lako može pretvoriti u anksioznost.
S obzriom da tuga nije opasna i da pomaže ljudima da prebole gubitak, zašto se onda neki ljudi plaše da tuguju? Zašto ne dozvoljavaju sebi da tuguju? Dozvoliti sebi tugovanje znači priznati gubitak i započeti proces preboljevanja odnosno emocionalnog razdvajanja od onoga što smo izgubili. Ljudi mogu biti tužni kada izgube dragu osobu (člana porodice, prijatelja, partnera itd.), kućnog ljubimca, posao, kada izgube neku svoju iluziju, predstavu o životu ili nekoj osobi koja nije u skladu sa realnošću, kada izgube ljubav ili naklonost neke osobe i sl.
Sve u svemu tugovanje je priznanje gubitka. Priznanje da više nemamo ono što nam je bilo drago i ono u šta smo se emocionalno invenstirali. Upravo ta emocionalna vezanost za ono što smo izgubili je i razlog za tugu. Tuga služi da nas oslobodi psihičkog bola koji je nastao gubitkom. Kao što fizički udarac i oštećenje tkiva nanosi bol telu, tako gubitak emocionalno važnog objekta ili osobe dovodi do psihičkog, duševnog bola. Da bi taj bol prošao, osoba mora da dozvoli sebi (svom svesnom delu psihe i svom telu) da taj bol izrazi.
Kada se dogodi neki gubitak obično je osoba prvo u šoku. To prva faza, faza šoka ili neverice. U toj fazi osoba je sklona da poriče gubitak, iako je gubitak očigledan. Osoba ne gubi kontakt sa realnošću već poriče svoju unutrašnju realnost, ne prihvata ideju gubitka. Ako se to poricanje nastavi osoba može početi da se oseća anksiozno ili da upadne u depresivnu epizodu. Onog momenta kada osoba prihvati realnost, prihvati gubitak, proces tugovanja počinje.
Dakle, neki ljudu ne žele da tuguju jer ne žele da prihvate gubitak. Tugovanje znači opraštanje, pozdravljanje sa izgubljenom osobom ili objektom. Samo izražavanje tuge nije bolno nego čak šta više je i prijatno. Kroz plač, jecanje i nevoljne konvulzije koje prate prirodno, spontano izražavanje tuge, osoba doživljava pražnjenje i olakšanje. Olakšanje se doživljava i na psihičkom i telesnom nivou. Ono što boli je gubitak a ne plakanje. Oni koji poriču gubitak pokušavaju na taj način da zadrže izgubljenu osobu ili objekat. To naravno nije moguće. Prolongiranje priznanja i prihvatanja bolne realnosti još više povećava napetost jer poricanje nužno vodi javljanju anksioznosti.
Izvor: Vas psiholog
