Priče koje čitamo manipulišu našim umom više nego što smo mogli da zamislimo. Stara, američka narodna poslovica kaže: “Onaj ko priča priču, vlada svetom.”
Potencijal priče je nepredvidiv. Priče mogu da imaju izuzetnu moć, mogu da menjaju međuljudske odnose i da utiču na predrasude koje imamo, pa prema tome potencijal priče da ubedi može da bude zapanjujuć.
Psiholog sa Otvorenog univerziteta u Velikoj Britaniji, doktorka Zoi Volkington, skrenula je pažnju na istraživanje o efektu koji je ostavila knjiga Hari Poter na osobe koje su pročitale svega nekoliko poglavlja. Naime, ljudi koji su čitali knjigu/e o Hariju Poteru, u većem broju slučajeva veruju u mogućnost pomeranja stvari umom, u odnosu na ljude koji nisu čitali ovo delo. Dok ljudi koji su čitali knjige o vampirima vrlo često misle kako imaju zube duže u odnosu na svoju populaciju, i to samo zbog toga što su pročitali jedno ili dva poglavlja. Psiholozi ovu pojavu nazivaju asimilacija – gde čitalac usvaja karakteristike izmišljene grupe/lika.
Psihologija poznaje još nekoliko efekata koje čitanje ostavlja na naš um:
1. Transportovanje – podrazumeva da se čitalac gubi u svetu iz priče koju čita. Doktorka Volkington ovu pojavu objašnjava kao javljanje osećaja potpune uronjenosti u svet iz priče.
2. Identifikacija – čitalac usvaja perspektivu i identitet lika iz priče. Na izvestan način, čitalac oseća sve što se dešava liku iz knjige koju čita.
Istraživanja ukazuju da su ova dva efekta povezana sa našom sposobnošću za empatiju prema drugim ljudima.
Pisac i režiser, Entoni Horovic smatra da čitanjem ne odmaramo mozak, već gradimo svet reči, taj svet povezujemo sa gradom, a grad naseljavamo određenom populacijom ljudi. Film, televizija i pozorište imaju priznatu ulogu u oblikovanju mišljenja kroz priču, a ništa manje od toga nemaju one ispisane u knjigama.
Neuronaučnici sa Univerziteta u Kembridžu, posmatrali su posebne delove mozga u procesu čitanja. „Naše istraživanje zasnivalo se na značenju koje ostavljaju pojedinačne reči. Ako, na primer, pročitate reč „skakanje“ aktiviraće se delovi u mozgu koji se inače aktiviraju kada izvodite skakanja“, objasnio je kognitivni neuronaučnik sa Univerziteta u Kembridžu, doktor Olaf Hauk. Jedna od teorija koja može da objasni ovaj efekat ima veze sa „neuronima ogledalima“. Ovo su neuroni koji reaguju na aktivnosti drugih ljudi koje mi opažamo. Neki naučnici tvrde da neuroni ogledala stvaraju empatiju, i da se to takođe dešava u našem mozgu dok čitamo. „Moguće je da ćemo osetiti tugu kada čitamo o nekome ko je tužan, ili da ćemo osetiti sreću kada čitamo o nečijoj sreći. Ja sam ubeđen da u ovom procesu imaju ulogu neuroni ogledala, ali kompletna priča se ne završava ovde“, rekao je doktor Olaf, za BBC news.
Odnosi koje gradimo sa likovima koji nisu stvarni često mogu da budu poput onih koje imamo sa stvarnim osobama, pa psiholozi ovo nazivaju parasocijalnim vezama. Ono što je zanimljivo je da ove veze dokazano mogu da utiču na suzbijanje osećaja usamljenosti, podižu samopouzdanje i mogu da poprave naše raspoloženje. Poznato je da iz veze koje proističu iz prijateljstava koja negujemo sa različitim ljudima oblikuju naš svet, ali ono što je možda još zanimljivije je da ta prijateljstva ne moraju da budu stvarna.
Istraživanje koje je sproveo italijan, psiholog Loris Vezali pokazalo je da su deca koja su čitala Harija Potera imala redukovane predrasude prema imigrantima. Međutim, važno je napomenuti da je ovo bio slučaj sa decom koja su se identifikovala sa likom Harija.
„Priče su važan deo dečijeg odrastanja, ono nastaju kroz igru i imaju značajnu ulogu o tome kako deca razumeju svet oko sebe i sebe“, istakla je učiteljica Gerti Ahilen.
Zaključak je da priče mogu da izazovu empatiju, redukuju usamljenost i predrasude i da budu veoma uverljive kada su u pitanju, recimo, politička ubeđenja ili kontroverzna pitanja poput istopolnih brakova, migranata i slično.
Izvor: BBC
