Ako uzmemo u obzir da su još u Rimskom carstvu postojala javna kupatila – terme, sasvim je logično da se u srednjem veku lična higijena podrazumevala. Ipak, dobro znamo da to nije bio slučaj…
Još od antičkih vremena u mnogim civilizacijama je zabeležen pojam javnog kupatila. Podjednako pravo na njihovo korišćenje najčešće su imali svi građani, a funkcija ovih objekata povezivala se jednako i s higijenom i s principom hedonizma.
Tokom IV i V veka, hrišćanska crkva propagirala je redovno kupanje, ali ne u javnim kupatilima. Posebno su bila zabranjene one terme u kojima su se u istoj prostoriji kupali muškarci i žene. Vremenom, zabrane su se množile sve do te mere kada je hrišćanima bilo zabranjeno da se kupaju neodeveni. Crkvene vlasti su na kupanje gledale kao na uživanje u nečistim strastima koje vode u nemoralno i promiskuitetno ponašanje.
U tom periodu se verovalo da se putem kupanja prenose mnoge bolesti kroz pore na koži. Jedno istraživanje iz XVI veka opisuje kako kupanje zagreva telo, ali slabi organizam i proširuje pore i na taj način stvara rizik od raznih bolesti, pa čak i smrti.
Higijena se kod pripadnika nižih klasa u jednom momentu svela na umivanje, ispiranje usta i pranje ruku. Umivanje se jako retko praktikovalo, jer je bilo rasprostranjeno verovanje da voda u kontaku s očima slabi vid i prouzrokuje kataraktu. S druge strane, pripradnici viših klasa kupali su se oko pet puta godišnje.
Stanovnici pojedinih delova današnje Rusije su se kupali jednom mesečno, a ostali Evroplljani su ovu njihovu naviku videli kao neki vid perverznog ponašanja.
Čuvena priča o neprijatnom mirisu Luja XIV, dakle, ima zanimljivu pozadinu. Naime, lekari su Luja posavetovali da se što ređe kupa kako ne bi ugrozio svoje zdravlje. Prema nekim podacima, Luj XIV se okupao samo dva puta u toku celog svog života. Slično održavanje (ne)higijene praktikovala je i španska kraljica Izabela I, koja se okupala samo kada se rodila i na dan kada se udala.
Tokom srednjeg veka, mnogi pripadnici aristokratije su kupanje zamenili tapiserijama s primesom eteričnih ulja ili parfema. Muškarci su nosili vrećice sa mirisnim biljem između slojeva odeće, dok su žene neprijatan miris kamuflirale mirisnim puderima.
Sve do polovine XIX veka u Evropi je vladala apsolutna nehigijena, pa ukoliko se podsetimo čuvene izreke “da se istorija uvek ponavlja” u 19. veku higijena je postala svakodnevni imperativ kao što je to bila i u antičkim vremenima.
Preuzeto: nationalgeographic.rs
