U ruralnim kineskim provincijama kao što su Šansi i Henan prilično je uobičajeno da se dve preminule duše venčaju, ili da se živa osoba uda za duha.
Ali zašto bi neko želeo tako nešto?
Verovanje u zagrobni život je veoma snažno u Kini. Živi rođaci dužni su da prinose ponude duhovima svojih predaka kako bi bili sigurni da su srećni i dobro zbrinuti u sledećem životu.
Ako muškarac ili žena umru neoženjeni, veruje se da će u zagrobnom životu biti usamljeni. Roditelji će ugovoriti brak duhova ne samo zato što vole svoju decu i žele da ih poštede usamljenosti, već i zato što se plaše da će se nesrećni duh verovatnije vratiti i progoniti ih.
Bi-Bi-Si je 2016. izvestio da su brakovi sa duhovima bili posebno popularni u Šansiju jer su mnogi neoženjeni muškarci izgubili živote u industriji rudarstva uglja. Pronalaženje neveste za njihovog pokojnog sina za zagrobni život bio je način da mu se nadoknadi što je umro mlad dok je radio da bi izdržavao porodicu.
Prema jednoj legendi, nesrećni duh bi mogao izazvati bolest u porodici kao znak nezadovoljstva. Ako se rođak razboli relativno brzo nakon sahrane i za njegovu bolest nema leka, može navesti porodicu da potraži supružnika pokojniku.
Iako bi moglo biti primamljivo misliti da pokojnik ne može imati decu, to nije u potpunosti tako.
Ako je preminuli muškarac naknadno oženjen, onda porodica može usvojiti naslednika za njega. Poželjno, brat pokojnika će dodeliti jednog od sopstvenih sinova za naslednika. Kada se to uradi, sin će naslediti udeo svog novog oca u porodičnom imanju, ali takođe mora dati odgovarajuće ponude svom usvojenom ocu.
U nekim krajevima, neoženjeni muškarac ne može biti sahranjen na istoj parceli sa svojom porodicom jer je osramotio svoje pretke time što nije nastavio njihovu porodičnu lozu.
S tim u vezi, neudatim ženama može biti uskraćena zvanična sahrana. Brak duhova između dve pokojne duše rešiće oba ova problema i omogućiti odgovarajuću sahranu sina i njegove nove žene, donoseći utehu obema porodicama.
Preuzeto: 24sedam
Foto: Profimedia
